Odlazak očaravajućeg glumca čiji je život bio uzbudljiviji od filmova u kojima je igrao: Od Alena Delona opraštaju se francuski predsednik Makron, Žilijet Binoš…

Ovako je govorio Alen Delon,  najslavniji, i po mišlenju brojnih generacija gledalaca širom sveta najlepši glumac francuskog filma, u svom poslednjem intervjuu, objavljenom 2019. u posebnom broju francuskog časopisa Pari Mač, povodom 60 godina njegove karijere koja je obeležila francusku kinematografiju.

Ovaj div „pokretnih slika“, živa legenda i globalna ikona, kako je Delona opisao Tjeri Fremo, direktor Kanskog festivala koji mu je te godine uručio Zlatnu palmu za životno delo, preminuo danas u 89. godini, u svojoj kući u Dušiju, okružen porodicom.

Krajem 2019. Delon je pretrpeo moždani udar, a potom je oboleo i od kancera.

O odlasku velikana iza koga su ostala brojna remek dela i više od sto uloga, čija je sudbina na tragičan način bila vezana i za Beograd, izveštavaju svetski mediji, a od Delona se na društvenim mrežama, pored brojnih kolega, javnih ličnosti, oprašta hiljade filmofila sa svih kontinenata.

„Delon je odigrao legendarne filmske uloge i učinio da ceo svet sanja o njima. Pozajmljivao je filmu svoje nezaboravno lice i preokrenuo nam je živote. Melanholičan, popularan, tajnovit, bio je više od zvezde: bio je francuski velikan“, napisao je predsednik Francuske Emanuel Makron na mreži X.

Tugu zbog njegovog odlaska izrazili su Žilijet Binoš, s kojom je trebalo da igra u poslednjem filmu u karijeri, ali ga je bolest zaustavila, Brižit Bardo, jedna od retkih lepotica s kojom Delon u vreme njihove mladosti, kako je sam jednom izjavio, nije imao ljubavnu vezu, i celog života su ostali bliski prijatelji, holivudski glumci Džejn Fonda, Majkl Kejn…, a Klaudija Kardinale je objavila:

„Bal je završen. Tankredi je otišao da igra sa zvezdama“, oprostila se od Delona slavna glumica, asocirajući na njegovu ulogu Tankredija Falkonerija u kultnom Viskontijevom filmu „Gepard“, u kojem mu je bila partnerka.

Na naslovnim stranama svetskih medija, poslednja legenda zlatne ere francuske i evropske kinematografije, kako podsećaju Pari Mač, Figaro, Liberasion, Mond i drugi časopisi koji su decenijama pratili njegovu karijeru i život, Delon je bio februara ove godine, ali ne zbog novog filma ili braka u poznim godinama.

„Nekada najlepši glumac, sada 89-godišnji Alen Delon je star, bolestan i samotnjak, a poslednji tragični čin Delonovog života, koji se odvija javno, zapravo je krah njegove porodice. Ptice se kriju da bi umrle. Velike zveri to rade pod punom svetlošću reflektora, to je priča sa svim elementima grčke drame – posvađana porodica i urušena vila u kojoj su nekada organizovane glamurozne zabave. I iznad svega, protagonista koji pati, suočen sa demonima sopstvene burne prošlosti“, objavio je Mond pre nekoliko meseci u dugačkom tekstu, ističuči da je njegova karijera bila daleko blistavija od njegovog života.

Problematični buntovnik s pariskih ulica

Delonovo pravo ime je Alen Fabjan Moris Marsel Delon, rođen je 8. novembra 1935. godine u predgrađu Pariza, a posle razvoda roditelja, kada je imao samo četiri godine, smešten je u hraniteljsku porodicu.

Odrastao je kao buntovnik, njegovo detinjstvo i adolescencija bili su problematični, a nakon smrti hranitelja Delonovi roditelji su preuzeli zajedničko starateljstvo nad njim.

Ali, ništa se nije promenilo – napustio je školu sa 14 godina i kratko je radio u mesari svog očuha, sa 17 godina se prijavio u francusku mornaricu, a a tokom 1953–1954 služio je kao vojni marinac u Prvom ratu u Indokini, a po povratku u Pariz, pre nego što mu je njegova lepota otvorila vrata filma, živeo je među prostitutkama, gangsterima i uličarima.

Prvu šansu Delon je dobio 1957. od reditelja Renea Klemena, u filmu “U zenitu sunca”, koji ga je otkrio kad je imao 25 godina, a opisao ga je kao „neizbrušeni dijamant“.

Već 1960. postao je zvezda, sa kultnim Viskontijevim filmom “Roko i njegova braća”, u kojem je igrao sa Ani Žirardo. Onda su stigli i , “Pomračenje” Mikelanđela Antonionija sa Monikom Viti, “Gepard” Viskontija sa Bertom Lankasterom, “Samuraj“ Žan-Pjera Melvila sa Natali Delon, “Borsalino” Žaka Derea sa Žan-Polom Belmondom, “Crveni krug” Melvila sa Đan Marijom Volonte, “Žaca”, Melvila sa Katrin Denev, “Gospodin Klajn” Džozefa Lozija sa Žanom Moro, “Nedodirljivi” Žozea Pinjeira sa Žakom Perinom…

Pored Nagrade Cezar, koja se smatra francuskim Oskarom, Kanski festival mu je dodelio Zlatnu palmu,kao je saopštio Fremo, kao znak priznanja njegovom izuzetnom učešću u istoriji filma.

Pre 2019. godine, kao što je poznato, Delon je dugo odbijao da primi ovu nagradu, jer je smatrao da „treba da dođe u Kan samo u slavu reditelja sa kojima je radio“.

“Nebrojena remek-dela i superlativi, testament su umetničkog dostignuća i međunarodne aure čoveka koji se probio na scenu ulogom u krimi filmu „U zenitu sunca“, ona su, takođe, oda njegovoj neverovatnoj lepoti“, istakao je tada Tjeri Fremo.

Iako je 1999. najavio da više neće igrati, Delon se pojavio u nekoliko televizijskih serija, poslednji dugometražni film, „Asteriks na olimpijskim igrama“snimio je 2008, a glumio je Julija Cezara. U pozorištu, koje je bilo njegova velika ljubav, poslednji put je nastupio u „Običnom danu“ Erika Asusa.

Njegove životne ljubavi, uz brojne veze koje je imao, bile su Romi Šnajder, Natali Delon s kojom je jedino bio u zvaničnom braku (1964-1969), Mirej Dark i Rozali van Bremen, iz kojih ima četvoro dece. Delon je bio i producent više od 40 dugometražnih filmova, kolekcionar umetničkih dela i biznismen, i decenijama je na neki način ostao blizak sa francuskim podzemljem.

Glumac koji je svojim darom i lepotom očaravo i stvarao magiju, čiji je život verovatno uzbudljiviji od svih filmskih scenarija u kojima je igrao glavne junake, na kraju je izjavio:

„Moja poslednja želja je da na onaj svet zajedno sa mnom ode i moj pas Lobo. Ako odem pre njega, zamoliću veterinara da nam omogući da odemo zajedno. Daće mu injekciju i on će moći da umre u mom naručju. Bolje tako nego da umre od tuge na mom grobu“, govorio je Alen Delon.

Sudbina vezana za Beograd: Ubistvo Stevana Markovića

U istoriji Beograda i Beograđana, Alen Delon ima posebno mesto i „neraščišćene račune“: u Filmskom gradu u Košutnjaku 1962, koji je tih godina posle slavnog rimskog studija “Činečite” u Rimu bio najveći u ovom delu Evrope, snimao je film “Marko Polo”, a dubler mu je bio Miloš Miloševića, naša glumačka zvezda u usponu.

Snimanje je prekinuto zbog finansijskih problema, a Delon je Miloša pozvao u Pariz, da tamo započne karijeru. Živeo je u njegovoj kući, postali su bliski prijatelji, a Miloševa devojka, Fransin Konovas, rođena u Maroku, ubrzo posle njegovo odlaska u Holivud, sa promenjenim imenom Natali, postala je 1964. prva supruga Alena Delona.

Na Miloševu preporuku, kao telohranitelj, u dom Delonovih stigao je Stevica Marković, jedan od najmuževnijih i najlepših Beograđana tih godina, spreman da osvoji Pariz – organizovao je zabave za pripadnike visokog društva, kocku, a kako je „izveštavala“ beogradska čaršija, bio je u seksualnoj vezi sa Natali Delon koja se zaljubila u njega, ali i sa Klod Pompidu, suprugom tadašnjeg predsednika Francuske, kao i drugim, brojnim ženama iz javnog života.

Stevica Marković ubijen je 1968, njegovo telo u najlon kesi pronađeno je na smetlištu, a policija je nekoliko meseci istraživala da li je posedovao kompomitujuće fotografije Klod Pompidu, ali je čitav događaj bio „zataškan“. Francuski mediji su takođe izveštavali o „Aferi Marković“, a uhapšen je jedino korzikanski mafijaš Fransoa Markatoni, poznat kao Delonov prijatelj, koji je kasnije pušten iz pritvora. Slučaj Marković nikada nije rešen.

Dve godine pre Stevice Markovića, tragično je završio život i Miloš Milošević, prvi beogradski glumac koji je imao format da ostvari holivudsku karijeru – njegovo telo pronađeno je februara 1966, u kupatilu, u vili zvezde Mikija Runija, zajedno sa telom Runijeve žene Barbare. Zvanična policijska istraga navodno je utvrdila da je Miloš Runijevim pištoljem ubio Barbaru, a zatim i sebe. Sam Miki Runi imao je alibi, jer je u to vreme ležao u bolnici. Detaljni pregledali patologa su, međutim, utvrdili da je na telu imao brojne tragove žestokog nasilja, ali je i njegova smrt pred američkim sudovima „zataškana“.

Nepravda prema ovom izuzetno darovitom beogradskom glumcu bar malo je ispravljena, 2017. godine kada je Jugoslovenska kinoteka priredila izložbu posvećenu Milošu Miloševiću.