Od barokne do atonalne opere o napuštenoj ženi koja pati

Dve operske produkcije su spojene in terludijumom: elektronskom, scensko-koreografskom međuigrom.

Režiser ove interesantne produkcije Kšištof Varlikovski je već sedmi put gost-režiser na bini Bavarske državne opere.

Dirigent je bio Englez Endrju Manze, koji je debitovao, a naslovnu ulogu Didone odnosno ”jedne žene”, kako se titulira uloga protagonistkinje u libretu operske monodrame, pevala je briljantna Ausrine Stundyte sa Enejom, koga je pevao bariton Ginter Papendel, Belinde, koju je pevala sopranistkinja Victoria Randem, i ulogu Venusa koju je pevala meco-sopranistkinja Rinat Shaham.

O libretu (dramskoj radnji)

Na rubu neprozirne, tajanstvene šume živi žena imena Didona u kući koja joj ne pripada.

Ona je u izbeglištvu.

Ništa se o njoj ne zna osim da je dospela iz dalekih krajeva.

Prošlost i sadašnjost, realnost i fantazija se slivaju i prepliću u njoj, te se ne zna da li misteriozne pojave, utvare i zli duhovi koji se povremeno oglašavaju, potiču iz šume ili su u njenoj psihi.

Didona voli Eneja koji je, kao i ona, tuđinac.

Takođe i Belinda, koja prati Didonu, učestvuje u ljubavnoj igri utroje.

Centralne teme su ljubomora i usamljenost, koju pripoveda osoba koja je u potrazi sa ispunjenjem sebe.

Libreto za Perslove ”Didonu i Eneje” je napisao engleski pesnik Nahum Tate (1652-1715), koji je neka vrsta sažetka njegove sopstvene tragedije naslovljene ”Brutus of Alba or The Enchanted Lovers” objavljene 1678.

Ova tragedija pak crpi svoj siže iz četvrtog pevanja Vergilijevog (70-19. p.n.e.). epa ”Eneida”.

U leto 1909, dakle 220 godina docnije, Arnold Šenberg je svoju monodramu predstavio mladoj Mari Papenhajm, koja je pod pseudonimom Marija Hajm već bila zapažena na pesničkoj sceni Beča.

Ideja je verovatno nastala iz zajedničkih razgovora Šenberga i pesnikinje.

Ona za taj libreto veli: ”Ja sam ga pisala ležeći u travi olovkom na velikom formatu hartije, bez prepisa, ne pročitavši tekst do kraja.”

O inscenaciji

Kšištof Varlikovski spaja oba operska dela, iako ne homogeno, u jednu pripovest.

Njegov psihologizirajući stil režije fokusiran je na perspektivu protagonistkinje Didone koju briljantno tumači i peva Ausrine Stundyte.

Šenbergova monodrama ”Očekivanje” je neka vrsta produžene pripovetke o Didoni i Eneju, kao njihova projekcija.

Kroz tu konekciju sižea, nastaje nekakva višeslojna režijska panorama i intenzivna muzička drama, koja ljubavni očaj heroine Didone pripoveda na inovativan način.

Realno i irealno se ovde ukrštaju u pripovest, igru i ples, video-instalaciju i barokno-atonalni (dodekafonski) spoj snova i košmara.

Perslova Didona potiče iz mitologije, figura Šenbergove bezimene ”jedne žene” potiče iz psihoanalize.

Izvođenje ove dvostruke produkcije in continuo, bez cezure i pauze, deo je režijskog koncepta.

Oba operska dela spaja interludijum koji je komponovao Paweł Mykietyn, jedan od saradnika Varlikovskog.

Spoj dvaju disparatnih stilova, baroka (Persl) i atonalne moderne (Šenberg), bio je rizičan poduhvat, koji je specijalno za ovu produkciju komponovan.

Reč je o tamnom tehno-soundtraku uz brejkdens i video-instalaciju nadrealističkog prolaza kroz tunel, koji je asocijativni vremeplov.

Kompozicija

”Didona i Enej” su prvo i jedino scensko delo za binu 30-godišnjeg Henri Persla i jedino delo operskog žanra koje to i u svom naslovu ističe: „An Opera“.

U to vreme u Engleskoj nije postojala etablirana operska tradicija: „Didona i Enej“ su inovativno, singularno delo evropske i engleske tradicije u istoriji operske muzike, bez prethodnika i nastavljača.

Persl je spojio i slio u sintezu italijansku, francusku i englesku tradiciju muzike za scenu u delo jedinstvene forme, saževši radnju u samo jedan sat.

U njegovoj muzici dominira dramska dimenzija, a afekti i emocije figura i njihovih konstelacija stoje u zbijenoj radnji u prvom planu, umesto dekorativne pevačke virtuoznosti.

I Arnold Šenberg postavlja svoju monodramsku kompoziciju sasvim u službu dramske radnje, iako sasvim drugačije: u sasvim slobodnoj tonalnosti u kojoj je isključena tradicionalna harmonija.

Sa pozno-romantičnim velikim orkestrom Šenberg opisuje stanje duše jedne žene u najvišem stepenu uzbuđenja, u usporenom tempu, što traje oko pola sata.

Reč je o unutrašnjem monologu.

Šenberg je ovo delo komponovao samo u 17 dana, između 27. avgusta i 12. septembra 1909.

Teodor Adorno je taj ”protokol košmara” nazvao ”seizmografskim zapisom traumatičnog šoka”.

Intervalski skokovi, eksplozivna ekspresivnost soprana u histerično prenaglašenoj dinamici, daju ovoj psihičkoj drami, u briljantnim akustičkim bojama, posebnu ekspresivnost koja iziskuje izuzetnu vokalnu dispozciju.

Praizvođenje

Nastanak i praizvođenje opere „Didona i Enej“ je u magli prošlosti.

Izvesno je da je ova barokna opera bila izvedena u Čelziju u vreme intendanture baletskog majstora Jozijasa Prista.

Reč je verovatno o godini 1684. na dvoru Čarlsa II ili 1687. na dvoru Jakoba II ili pak povodom krunisanja Vilijama III i Mari II u 1689. godini.

Što se tiče praizvođenja Šenbergovog dela, treba reći da su mnogi pokušaji ostali bez uspeha.

Tek ju je Aleksander fon Zemlinski 6. juna 1924. u Pragu stavio na program festivala Internationale Gesellschaft für Neue Musik.

Nakon praizvođenja Anton Vebern je pisao da je to bio ”neviđeni događaj koji prekida sa tradiranom arhitektonikom”.

Englez Andrew Manze je dirigovao ekscelentnim orkestrom Bavarske državne opere i njegovim horom.

Scenografija i kostimografija je bila u rukama Verlikovskove postojane saradnice, Malgorzate Ščežnijak, a dramaturgija u rukama Kristijana Longšampa i Katarine Ortman.

Ovaj odvažni operski dvostruki projekt je sav u znaku muzičkog trijumfa orkestra i hora Bavarskog državnog orkestra – koji ove, 2023. proslavlja 500-godišnjicu svoga osnivanja – te svih protagonista, na prvom mestu briljantne litvanske sopranistkinje i režijsko-dramaturške inovativne smelosti.

U jednu reč – trijumf muzičkog teatra u Minhenu.