Od bola do ljubavi: Nove priče Alis Manro na srpskom

Manro (Lejdlou, Kanada, 1931), dobitnica je Nobelove nagrade za književnost pre deset godina. Najveće svetsko priznanje za literaturu pripalo joj je za priče u kojima je do perfekcije dovela taj žanr, prelamajući dnevne događaje kroz složenu prizmu vremena. Pisci sa kojima književna kritika poredi Alis Manro su Čehov i Prust, a pomni čitalac njenih knjiga – dosad je napisala 13 zbirki pripovedaka i jedan roman – zapaziće da je, kao i ovu dvojicu velikana svetske književnosti, krasi izvanredna autentična sinergija koja u našem vremenu ostaje i dalje nedosegnuta.

Alis Manro je dobro poznata čitaocima u Srbiji. Ekskluzivni izdavač, koji je imao sluha za njeno književno genijalno majstorstvo još pre nego što je dobila Nobelovu nagradu – Agora – do nedavno je objavio njenih šest knjiga (među kojima Životi devojaka i žena, jedini roman koji je napisala).

Ovih dana, Agora je biblioteku dela Alis Manro dopunila dvema novim knjigama priča – Šta umišljaš ko si ti u prevodu Predraga Šaponje, i Znaci ljubavi u prevodu Anđelke Cvijić sa engleskog jezika. Vremenski, obe su knjige originalno objavljene u kratkom razmaku, prva 1978, a druga 1986, i obe su nagrađene najprestižnijim kanadskim književnim priznanjem, nagradom Gavernor.

I u ovim dvema najnovijim prevedenim zbirkama na naš jezik, Alis Manro potvrđuje ocenu Nobelovog komiteta da se njene priče, između ostalog, odlikuju jasnošću i psihološkim realizmom. U ukrštanju tih dveju osobina, pred čitaocima se odvijaju životi junaka u malim sredinama, sa dilemama i problemima koje oni nadrastaju snagom volje i sazrevanjem, uglavnom pobeđujući svoje samoporicanje začeto iz straha ili poslušne pasivnosti. Ti su konflikti, bilo u junacima samima ili u odnosu sa drugima nekada zaoštreni maksimalno, da se može zagrcnuti od bola, a onda, iznenada, kada se očekuje katarza, spisateljica likove prepušta čitaocima čiji je izazov u tome da kroz povesti koje prate spoznaju svoje sopstvene živote.

Priče Alis Manro su zvezdani trenuci koje ona poklanja svakome ko želi da prodre do same srži galaksije ljudskog bića; taj će se put otvoriti pred njim kroz primere svakodnevice koju žive glavni junaci koji, uglavnom, potiču iz malih sredina. Svi su oni samo naoko obični, ali svi prolaze kroz patnju, puni su ožiljaka od udaraca sudbine, zlostavljani su, stari, bolesni, razočarani, napušteni, smišljeno obmanjivani. Ali i kao takvi, oni čeznu za samopoštovanjem, onim iskonskim čuvarom integriteta koji je jedino što im je ostalo.

Knjiga Šta umišljaš ko si ti sastavljena je od 10 priča od kojih je svaka za sebe konzistentna celina, ali sve su povezane jer imaju istu glavnu junakinju, Rouz. Od početne priče, gde je vidimo kao devojčicu, pa kroz sve kasnije pripovesti, Rouz stasava u zrelu ženu čiji život prati nikad razrešeni sukob sa maćehom. Sem ako se razrešenjem ne smatraju maćehina bolest, Alchajmer, i starački dom. Uz sve to, unutarnji život Rouz je satkan od traganja za odgovorom na pitanje Šta umišljaš ko si ti?, sa kojim se suočava jer joj se postavlja od rane mladosti, u najbližoj porodici, i kasnije, u najrazličitijim situacijama u kojima se nalazi; to joj pitanje postavljaju mnogi koji je, iz potpuno nerazumljivih razloga osim ako nisu u pitanju sopstvene frustracije, smatraju autsajderom.

I u ovoj zbirci, kao i u drugoj sada objavljenoj, Znaci ljubavi, svaka ličnost je uglavnom nesvesna svojih postupaka – ona negde, u svojoj podsvesti ili dalekoj svesti oseća da se nešto zbiva u njoj, da nešto čini jer tako treba da čini pošto nešto u njoj kaže da tako treba, ali razlaganje tih emocija, otvoreno pokazivanje, ne… toga nema kod Alis Manro.

Ova spisateljica – i u tome su neprevaziđene suptilnost i minucioznost njenog pripovedanja – nikad neće izneti zaključak svoje priče, već će prepustiti čitaocu da ga sam stvori na osnovu svega što priča nudi. Sa malo reči, izvanredno bogatim jezikom, pružiće mu sve što je bitno o životu, a njemu prepustiti da to prepozna, ili ne.

Zbirka priča Znaci ljubavi karakteristična je, kako je kritika već primetila, po trenucima iznenadnih proviđenja, poput munje, ali proviđenja koja ne nude nužno odgovore – već pre otvaraju put ka novim pitanjima.

Drugim rečima, priče izgledaju kao nedovršene, ali u tome i jeste majstorstvo Alis Manro. Duboko ponirući u psihu junaka (likovi su potpuno različiti, a priče nevezane jedna za drugu), Manro ponire i u psihu čitaoca.

Sretao se ili ne sa tugom, bolom, sumnjom, dvoličnošću ili usamljenošću, osećanjima o kojima govore zbivanja, čitalac istog trena postaje i njihov (sa)učesnik. Alis Manro traži aktivnog čitaoca, onog koji će se saživeti sa njenim likovima, i proživeti njihovu agoniju.

A onda će, poput nagrade, u priči, recimo, o ženi koja se pri povratku u rodnu kuću sreće sa uznemirujućom istinom iz svog detinjstva, ili o krhkosti odnosa roditelja pri suočavanju sa mogućim gubitkom deteta, ili o mladom muškarcu koji oseća odgovornost prema svom neuračunljivom bratu… odjednom iz svega toga izbiti ona nepatvorena iskra ljubavi koja dokazuje da i dalje postoji, i da nema onoga što će je sprečiti da se, makar jednim jedinim, ali arhetipskim znakom ne pokaže.

A u svemu tome, u ove dve nove zbirke nema ni trunke patetike. Nema zato što su priče Alis Manro uz svu gorčinu koju poseduju, duboko istinite. Za ovu spisateljicu, život je uvek jedinstvena priča, poput, kako kaže sama, ruskih babuški, pa svaka stvar leži u drugoj, i čini se da tome nema kraja. Jer ništa nije lako, i ništa nije jednostavno. To je bio i razlog zbog kojeg je, između ostalog, jedan književni kritičar zapisao: „Vreme provedeno u čitanju priča Alis Manro nije nikada izgubljeno.“