Originalno izdanje meksičkog krimi romana Las Muertas pojavilo se 1977. godine, u srpskom prevodu njegov je naslov „Žrtvovane dame“, odlično ga je preveo Igor Marojević, a objavio izdavač Rio Magnus.
Tema romana su žrtvovane dame koje završavaju u javnim kućama, a sam roman je pomerio granice žanra zato što se teška sudbina ovih žena prožima sa humorom.
Pred čitaocem su neobične ljubavne priče kakve nastaju i u najsloženijim okolnostima.
Književni kritičar madridskog „Paisa“ primetio je da „Žrtvovane dame“ ne pripadaju ni policijskom ni žanru noara.
„Pisac ne želi da plete radnju oko zločina, već je njegov cilj da prenese dijaloge i scenografiju na osnovu svedočenja i novinskih članaka koji su objavljeni po otkriću zlodela koja su počinjena. Ali je nemoguće otrgnuti se ironiji ako pogledamo imena glavnih junaka. Ko bi mogao da pomisli da su žene koje se zovu Arhandela i Serafina u stanju da počine takve strahote? Međutim, pisac se tu ne zaustavlja: jedan od bordela koji je u vlasništvu pomenutih sestara se zove Lepi Meksiko, krajnje sarkastičan naziv za jednu zemlju prepunu nasilja“, navodi „Pais“.
Tajnu uspeha ovog romana u Latinskoj Americi otkrio je sam autor.
„Ljudi se smeju stvarima koje uopšte nisu smešne. U ovom romanu, na primer, postoji niz situacija koje čitaoce teraju na smeh. Recimo, kad neko misli da može vrelom peglom da izleči nekoga, to može biti smešno, ali je situacija zapravo grozna, jer se tu radi o ubistvu“, izjavio je Horhe Ibarguengoitij u intervjuu za časopis „Vuelta“ osamdesetih godina prošlog veka.
Budući da se u Srbiji inače kasni sa objavljivanjem važnih knjiga i pisaca koji pišu na velikim svetskim jezicima, onda ovakav poduhvat zaslužuje pažnju.
Treba znati da je Horhe lbarguengoitija (1928-1983) bio plodan i inovativan meksički prozni i dramski pisac, esejista i novinar.
Studirao je dramske umetnosti i specijalizovao se za književnost na Fakultetu humanističkih nauka i jezika Nacionalnog autonomnog meksičkog univerziteta (UNAM) a, sa stipendijom fondacije Rokfeler, i pozorišnu umetnost, u Njujorku.
Predavao je na meksičkim i američkim univerzitetima.
Najznačajnija dela su mu romani „Munje u avgustu“ (izvorno 1965, nagrada „Kuća Amerik“) i „Ove ruševine koje vidiš“ (1975, Meksička nagrada za roman), koji je dobio filmsku obradu, kao i roman „Ubijte lava“ (1969) i „Dva zločina“ (1979) te naslovna pripovest njegove zbirke „Irodov zakon i druge priče“ (1967).
Po knjizi koja je na srpski prevedena kao „Žrtvovane dame“ urađena je opera naslovljena po imenima dveju glavnih junakinja „Serafina i Arhandela“.
Za dramu „Atentat“ (1963) dobio je takođe nagradu „Kuća Amerik“.
U zenitu stvaralaštva stradao je u Madridu 27. novembra 1983, prilikom sletanja na madridski aerodrom Barahas, zajedno sa još sto osamdeset putnika, među kojima je, osim Horhea lbarguengoitije, bilo još četvoro učesnika planiranih za Prvi susret latinoameričke kulture.
Povodom devedesete godišnjice piščevog rođenja, univerzitet njegovog rodnog grada Gvanahuata, na kojem je i sam predavao, 2018. godine je ustanovio nacionalnu nagradu „Horhe lbarguengoitija“.
Izdavačka kuća Rio Magnus je nedavno počela da radi, a okosnica njene uređivačke politike jesu prevodi književnika sa španskog govornog područja.
Saradnju sa njom Marojević je otpočeo prevodom još jednog romana autora iz Latinske Amerike – „Daleke zvezde“ Čileanca Roberta Bolanjija.
– Roman „Daleka zvezda“ je, pod drugačijim naslovom („Udaljena zvezda“), izašao još 2004, u novosadskim „Svetovima“, izdavačkoj kući koja je u međuvremenu nažalost prestala da postoji. U neko doba kad sam još znao za dokonost, ponovo čitajući neke od svojih ranih prevoda nisam bio sasvim zadovoljan i mislio sam da njihov poboljšan oblik eventualno ponudim nekom ko bi bio raspoložen za konceptualniju saradnju u tom području mog književnog delovanja – kaže za Danas Igor Marojević.
– Ispostavilo se da Nenad Perišić, s kojim sam ranije sarađivao u sasvim drugoj oblasti, ima izdavačku kuću i neke publikovane naslove, i lične afinitete za koncept objavljivanja hispanskih autora ili onih koji pišu o temama dotičnih govornih područja, i dovoljno smelosti da se u tako zahtevan projekat upusti usred bešnjenja kovida, u prvoj polovini 2020. Tako je došlo do toga da prvo izdanje Rio Magnusa bude „Daleka zvezda“ Roberta Bolanja, autora kog sam prvi put objavio sa „Svetovima“ još 2002 – mislim na „Isprave za ples“, moj izbor njegovih priča – dakle, pre no što je prerano preminuo i, po neretkom zloćudnom pravilu svetskog izdavaštva, postao planetarno prevođen i znatno čitan tek posthumno. Takvi smo ljudi: katkad pisac samo treba da umre na vreme da bi bio uspešan – ukazuje Marojević i dodaje da je za istog izdavača preveo kultni roman Đoakima Ruis-Miljeta „Ne smaraj“.
– U tom romanu me je fasciniralo što je još 2003, kad je izvorno objavljen, praktično predvideo nasilje učenika prema profesorima kakvo će u Srbiji postati mejnstrim tek u drugoj deceniji 21. veka. Pre nego što ću učvrstiti saradnju sa Nenadom Perišićem ja sam, da se poslužim narodskim refrenom, za svoju dušu, već bio preveo pa i objavio nekoliko poglavlja te knjige, u časopisu „Mostovi“, kod Duška Paunkovića. Čim se ukazala prilika za korak dalje, stupio sam u kontakt sa Ruis-Miljetom, inače ne samo prozaikom i pesnikom nego i promoterom evropskih alternativnih književnih i likovnih umetnika u Barseloni, te sam ga ranije iz prve ruke upoznao kao izdavača a tek onda i kao pisca – kaže Marojević.
– Da je Rio Magnus za kratko vreme postojanja već na dobrom putu, plastično svedoči dokumentovano saznanje da je kuća nedavno dobila opipljivu podršku Ministarstva za kulturu Kraljevine Španije za prevod i objavljivanje „Autobiografije generala Franka“ Manuela Vaskesa Montalbana te za roman „Hladna strana jastuka“ Belen Gopegi. Kratki i uzbudljivi roman Gopegijeve treba uskoro očekivati, kao i još kraći a možda, već po naslovu sudeći, i uzbudljiviji roman Roberta Đuana Kantavelje, po mom skromnom uvidu najoriginalnijeg španskog pisca srednje generacije. Uostalom, kako zvuči već sama ideja o narativu koji se bavi plagijatom u sumanutom književnom svetu u kojem vreme teče naopako, pa je u njemu Prust prepisivao Kamija, a on Nabokova, a ovaj latinskog klasika Tarantina? Naslov dotičnog dela na srpskom i kod Rio Magnusa je prosto morao zvučati „Prustparačke priče“ – ističe Igor Marojević.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
