Od Džimija Barke, preko „Sivog doma“ do „Doma za vešanje“: Sećanje na Gordana Mihića

Kusturica ističe da nas ono što je napisao Gordan Mihić izjednačava sa najvećim kulturama sveta i da je u dosezanju tog nivoa ovaj scenarista bio tih i diskretan.

– Sjećanje na jednog od najvećih svjetskih scenarista uvijek pred nas donosi istu dilemu; nismo li mi mali narod kojeg tek visoki individualni dometi, povremeno uznose na sami svjetski vrh naučno umjetničkih dostignuća? Jesmo a Gordan je jedan od onih koji su nas, bez medijske buke izjednačavali sa najvećim kulturama svijeta – konstatuje Emir Kusturica.

Gordan Mihić, jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih filmskih scenarista preminuo je pre pet godina 11. avgusta posle iznenadne bolesti u 81. godini. Sahranjen je u najužem porodičnom krugu na groblju manastira Rajinovac.

Mihić je rođen 1938. u Mostaru, a potiče iz sela Poplat u Opštini Berković (Bosna i Hercegovina).

Ostvario je značajnu karijeru i kao dramski pisac, reditelj i profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.
Njegov bogati i žanrovski veoma raznovrsni filmski i televizijski opus beleži više od stotinu naslova.

Debitovao je 1962. godine pišući zajedno s Ljubišom Kozomarom scenario za hit film „Zvižduk u osam“ Save Mrmka. Mihić i Kozomara bili su i istaknuti autori crnog talasa kao scenaristi filmova Živojina Pavlovića „Buđenje pacova“ (1967) i „Kad budem mrtav i beo“ (1967), a 1969. godine njih dvojica su zajedno po svom tekstu režirali „Vrane“.

Mihić je i jedan od scenarista filma „I Bog stvori kafansku pevačicu“ (1972), u kojem je igrala njegova supruga, čuvena srpska glumica Vera Čukić.

U narednom periodu Mihić je često sarađivao s Goranom Paskaljevićem koji je po njegovim scenarijima snimio filmove „Čuvar plaže u zimskom periodu“ (1976), „Pas koji je voleo vozove“ (1977), „Varljivo leto ’68“ (1984), „Tango argentino“ (1992), „Tuđa Amerika“ (1995).Autor je i popularnog „Balkan ekspresa“ (1983) u režiji Branka Baletića, kao i snažnih drama „Srećna Nova ’49“ (1986) Stoleta Popova, „Zaboravljeni“ (1988) Darka Bajića…

Široka publika pamtiće ga i po televizijskim dramama i serijama – „Gospodin Foka“, „Siroti mali hrčki“, „Kamiondžije“, „Sivi dom“, „Otvorena vrata“, „Nemanjići, rađanje kraljevine“, „Vojna akademija“ i drugim.

Mihić je bio višestruki laureat Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, a „Srećna nova ’49“ donela mu je

Zlatnu arenu za scenario u Puli 1986. godine.

Akademija filmske umetnosti i nauke dodelila mu je Kristalnu prizmu za sveukupan doprinos domaćem filmu.
Gordan Mihić je i dobitnik Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke, koji mu je uručen 2013. godine.

Na inicijativu reditelja Srdana Golubovića Festival autorskog filma ustanovio je nagradu „Gordan Mihić“ Za najbolji scenario.

„Scenaristički i rediteljski opus Gordana Mihića, koji se proteže na preko pet decenija kontinuiranog stvaralaštva , pre svega pisanja za film – možemo nazvati i svojevrsnom poemom ili čak spevom o gubitniku“, smatra Srđan Vučinić, esejista i umetnički direktor Festivala autorskog filma FAF.

U njegovoj knjizi „Portreti: 24 Sličice u sekundi“ u eseju posvećenom Gordanu Mihiću, Vučinić objašnjava s koliko dara je ovaj autor umeo da piše i usložnjava likove s margine.

„Razvijanje sižea Mihićevih filmskih priča protiče u različitim pokušajima protagonista da se izdignu i oslobode svog početnog, zadatog stanja. U naporima rekli bismo već pomalo oveštalim terminima, da isplivaju sa dna društvenog taloga, da se iz margine pokrenu nekuda ka centru (centru koji je neretko više čehovljevski zamišljen negoli stvaran). Ova motivacija ujedno je i glavni pokretač radnje, uzročnik njenog razvoja. S druge strane, gubitnici se međusobno snažno privlače, čini se da promašenost i zla kob podsvesno teže da se i u drugome, sebi sličnom ogledaju“, piše Vučinić navodeći filmske situacije u kojima je to najoočitije.

„To je neko opsesivno vezivanje Džimija Barke, Bamberga ili Đuke za posrnule žene i sumnjive muškarce, vezivanje Malog za robijašicu Miku (Svetlana Bojković u ‘Psu koji je voleo vozove’), Kostina ljubav prema ucenjenoj špijunki Veri Đorđeskoj (Vladica Milosavljević u ‘Srećna Nova 49’), nerazdvojna trojka maloletnih gubitnika (Srđan Todorović, Mirjana Joković i Boris Milivojević u ‘Zaboravljenima’…Mihićevi junaci stupaju na scenu kao kopilad, bilo u doslovnom, biološkom značenju te reči, bilo u figurativnom smislu – jer oni su uvek nečije neželjeno potomstvo, svejedno je li taj Neko stvarni roditelj, Partija, društvo, država ili domovina…“, konstatuje Srđan Vučinić.

Na petogodišnjicu od smrti Gordana Mihića reditelj Zdravko Šotra ističe da je važno ovog autora čuvati od zaborava pogotovo kada se ima u vidu šta je sve iza sebe ostavio.

– Sećanje na Gordana Mihića moramo zauvek da gajimo. Na ovom prostoru još nije bilo, a teško da će ga skoro biti, scenariste tog formata. – ističe Šotra za Danas.

Kako kaže: „Kada čovek pogleda spisak TV drama i serija, kao spisak filmskih scenarija, koje je napisao, ostaje istinski zadivljen i zapitan kako je moguće da je sve to smislio i napisao jedan čovek“

Prema Šotrinim rečima ono što je najbitnije je što je na osnovu Gordanovih scenarija nastalo više vrhunskih dela naše filmske umetnosti.

– Ja sam samo jedan od mnogih reditelja, koji se ovajdio o Gordana Mihića – ističe Šotra, dodajući da ih je povezivalo i hercegovačko poreklo.
– Bili smo bliski prvo kao zemljaci. On je rođen u Mostaru, a njegovi su tu došli iz Poplata, mesta u kome je rođen i u svetu poznati naučnik, Mitrinović, tu je rođena i moja majka, a ja sam tu negde, između Mostara i Poplata. To nas je najpre učinilo bliskim – objašnjava Zdravko Šotra, koji je sa Mihićem sarađivao na nekoliko projekata.

– Prvo sam, još pre 55 godina, režirao njegove dve TV drame. Toga se više slabo sećam, davno je bilo. Avala film je želela da njegovu dramu „Osvajanje slobode“ ostvarimo kao igrani film. Znači da mi je Gordan Mihić omogućio da postanem i filmski reditelj, pa da zatim snimim 17 igranih fimova. U Puli je te godine bilo i članova CK republika i pokrajina. Oni su naš film zbog ideoloških zamerki isključili iz konkurencije, što je izazvalo pravu buru negodovanja. A svi kritičari i filmski radnici govore o nepravdi prema „najboljem filmu na festivalu“, kaže Šotra.
Kao važnu saradnju s Mihićem on izdvaja „Dnevnik uvreda“.

– Godine 1993 na vrhuncu krize pod sankcijama, Gordan mi daje TV dramu, „Dnevnik uvreda“, pa je i od toga nastao igrani film. Priča govori kako se jedan harmonični bračni par (Vera Čukić i Marko Nikolić) raspada od grozota koje im pritiskaju život. Nama je tadašnji Beograd nudio ubedljive ambijente – samoposluga na Cvetnom trgu zvrlji prazna, na Terazijama se narod guša oko kamiona, sa koga im bacaju hleb, snimatelj Krčmar korača pored reda ljudi, sve od SANU, pa čitavom Čika Ljubinom, do kneževog spomenika, da bi tamo doboli veknu hleba. Satima strpljivo čekaju….Na nekom filmskom skupu u San Sebastijanu, filmadžije iz čitavog sveta sa zanimanjem su gledali scene iz tekućeg života nas nesretnika – prisetio se Zdravko Šotra.

Prema njegovim rečima, kao i Darka Bajića, relacija reditelj – scenarista bila je prilično osetljiv teren ukoliko bi se neko previše mešao u ono što je Mihić prethodno dobro promislio i zapisao.

– Dva puta sam od njegove TV drame pravio igrani film. oba puta sam morao da dopišem neke rečenice. On to nikom nije dozvoljavao. Kad je pročitao moju verziju drugog filma, javio se vrlo ljut i vikao na mene kako ja smem da dopisujem njega. Rekoh mu da mi kaže šta tu ne valja. On baš dobro poćuta… A ja ću: „Aaaa…, da, da. Razumeo sam sve i postupiću…

„Neka ti bude lukavi Hercegovče, znaš da sam slab na zemljake.“

Posle pet godina od odlaska Gordana Mihića reditelj Darko Bajić kaže za Danas da mu je i sada teško da poveruje u tu činjenicu jer je Gordan uvek bio pun života. Za Bajića je on ostao, kako ističe, „šmeker“, „stariji burazer“, autor zahvaljujući čijem scenariju je napravio najznačajniji profesionalni iskorak u svojoj karijeri.

Sarađivali su zajedno na seriji „Sivi dom“, filmovima „Zaboravljeni“, „Početni udarac“.

Kad misli o Mihiću, pravičnost je reč, pojam, karakterna osobina koja na nakondenzovaniji način sumira ličnost ovog autora.

– Mislim da smo, u stvari, uvek svi iščekivali njegovo mišljenje. Voleli smo da ga čujemo pošto je on na pravi način znao da proceni vreme i da izrazi svoj stav, koji nije obuhvatalo samo dnevnu politiku, već mišljenje koje seže mnogo dublje i kroz koje je umeo da predvidi budućnost – objašnjava Darko Bajić.

To se, kako dodaje, moglo videti iz mnogih intervjua koje je Gordan Mihić dao.

– Uvek bi jedan deo tih razgovora bio posvećen filmu ili seriji na kojoj je radio a onda bi jedan deo bio kritika vremena u kome živimo. Nikada nije razdvajao jedno od drugog, umetnost od života i njegove svakodnevice. To se vidi i u njegovim scenarijima za filmove i njegovim scenarijima za serije. S jedne strane, njegovi junaci su bili klasični, a s druge strane su to bili ljudi koje smo sretali na ulici, naše komšije – objašnjava Bajić. Prema njegovim rečima iako su, naravno, često suprostavljali stavove oko određenih likova ostajao je nadahnut životnošću Gordanovih junaka.

– U tom sažimanju stvarali smo urbane junake koji su postajali urbane legende. To je nešto što je Gordan uvek nudio – konstatuje Bajić.

Prema njegovim rečima Mihić je, u stvari scenarista, pisac kod koga je najviše nalazio inspiracije i pre svega u didaskalijama.

– U tom maštanju prostora u kome se stvari dešavaju stvarao se nukleus same radnje koja će na pravi način otkriti likove – kaže Bajić dodajući da je Mihić umeo da mu zameri što je štrihovao njegove dijaloge.

– Voleo je da njegovi junaci dosta pričaju, a ja sam u tim njegovim didaskalijama nalazio da pola od toga nije potrebno. Tako da sam upravo bio inspirisan tim nekim finim situacijama koje bi Gordan samo naznačio u rečenici. Šta se još tu nalazilo? Ogromno bogatstvo Mihićeve emocije, koja je uvek bila ogroman rudnik zlata u kome su vaši junaci dobijali snagu zato što su kroz sebe emitovali ljubav, i to su uvek radili otvoreno makar i izgubili – konstatuje Bajić.

On kaže da je Mihić za njega uvek bio stariji brat i da je na tome počivao njihov odnos.

– S jedne strane sam sa njim kao što to obično biva između starijeg i mlađeg burazera imao to stalno rvanje, ko će u nekoj situaciji da pobedi, a sa druge strane doživljavao sam od njega veliku ljubav. I, to je ono što obeležilo Gordana Mihića. To nije slučaj samo sa mnom, nego sa svim rediteljima sa kojima je sarađivao od Miše Radivojevića, preko Žike Pavlovića i Emira Kusturice. To su sve reditelji koji su imali neverovatnu sreću da imaju scenaristu koji će im zapravo dati podršku da sve to što radite pretvorite u grandioznu filmsku priču – podseća Darko Bajić.

Mihića je, kako kaže, upoznao tako što mu je Donka Špiček, tada urednica na televiziji poslala telegram koji je otvorio njegov otac Miloš Bajić rekavši: „Vidi, stiglo je nešto s televizije“

– U telegramu je pisalo: Gledala sam vaš film „Direktan prenos“i želela bih da vi radite scenario Gordana Mihića „Zapisi iz Sivog doma“. To je jedan od mojih najvećih profesionalnih koraka u karijeri. Mihić je recimo stvorio Robiju (igra ga Branko Vidaković, prim A. Ć. ), koji je jedan sitan lopov za koga je poštenje vrlo sumnjiva rabota, ali ipak na kraju iako je mogao da prođe kao heroj jer je spasao ljude, on je mogao ali nije želeo da prećuti da ih je prilkom spašavanja odžepario . To je Gordanov lik, koji svog junaka dovodi do priznanja, kroz koje on govori o dobroti i o pravičnosti koju imaju svi – smatra Bajić.

Prema njegovim rečima, scenario i razgovori sa Gordanom podstakli su ga da dalje traga i pronalazi likove u statistima koje su dovodili iz Kruševca i koji su davali boju „Sivom domu“.

– Ono što govori o Gordanu, a pomenuo sam već pravičnost je i to da je bio jedan od osnivača Asocijacije reditelja i scenarista još početkom ovog veka i bio je jedan od članova pored Šijana, Makavejeva, Kovačevića, Paskaljevića. Želeo je da kinematografija funkcioniše, kao što je i on sam funkcionisao. Jer Mihić je tada u to vreme bio jedini profesionalni scenarista koji se samo time bavio. On i Kozomara u vreme početka Crnog talasa. Samo smo u jednom trenutku bili kolege. Bio je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti četiri godine i onda rekao: „Darko, ne mogu ja to. Hoću da pišem“ – ispričao je Darko Bajić.

Reditelj Miloš Miša Radivojević koji je sarađivao sa Gordanom Mihićem na seriji Gore dole kaže za Danas da je sa njegovim tekstovima i filmovima proveo jako mnogo vremena.

– Bila je to neka indirektna vrsta dubokog osećanja prijateljstva, poštovanja i pripadanja. Ta moja osećanja su se prenosila i na sve one osobe i ličnosti koje su učestvovale na interpretaciji i prevođenju njegovih scenarija i ideja – kaže Miša Radivojević dodajući da su iza Mihića ostala njegova dela kao i rane.

– U bibliotekama, muzejima, galerijama i kinotekama ostaće samo delići blaga. Kada su film i televizija u pitanju, iza Gordana Mihića u evropskom, jugoslovenskom i srpskom filmu ostala su njegova velika blaga, ali i rane. Biće potrebno dugo vremena da nove generacije darovitih scenarista, reditelja, glumaca i autora, da te rane zaleče. Što se Gordana Mihića tiče on je živ, njega čuvaju njegove muze – zaključuje Miša Radivojević.

Ovako je bolje 

„Ima jedna anegdota. Prvi film „Vrane“ koji su napravili Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara je bio jako interesantan. Za scenariste izuzetno filmičan, priseća se Darko Bajić i nastavlja: „I, u Puli je bila premijera. NJih dvojica, Mihić i Kozomara, sede tamo u loži i odjednom Kozomara Mihiću (šapatom u panici) kaže : „Gordane, izgleda su nam pobrkali rolne“

Mihić: „U jeste, sad treba da ide treća rolna, a ide druga.

I, Mihić krene da trči ka kućici odakle ide projekcija a Kozomara ćuti i gleda , pa ga ponovo zove: „Gordane, Gordane!“

Mihić: „Pa, čekaj vidiš da idem..“

Kozomara: „Vrati se, vrati se “ Mihić se vrati, pita ga: „Šta je?“, a Kozomara: „Izgleda da je ovako bolje“, ispričao je Darko Bajić kroz smeh prisetivši se te situacije.

 

 Otvaranje očiju 

„Profesor Mihić je na predavanja dovodio zanimljive ljude iz raznih oblasti života, ponekad i iz sive zone. Bilo je to doba sutona socijalizma, partija je još uvek rigidno, ali već očajnički pokušavala da drži „uzde“. I jednog dana, na predavanje dođe nizak čovek u crnoj kožnoj jakni – Profesor ga predstavi kao „Džambu“ / Iso Lero/ , čoveka iz podzemlja. Mi u šoku. Hoćete da pišete krimiće a sve što znate su američki filmovi“, kaže nam Profesor. „Da bi bili scenaristi, morate da poznajete žive ljude, ali i sam – Život.“

Možda najbolje predavanje za četiri godine na Akademiji. Jednostavno, otvaranje očiju. Što je posebna veština, umeće pa i – Umetnost koju poseduju najbolji pedagozi. Mnogo sam naučio iz filmova koje je Profesor Mihić napisao ali je to što mi je predavao na Akademiji bila velika, nemerljiva privilegija i sreća po moju buduću karijeru. Hvala mu.“, rekao je reditelj Srđan Dragojević za Danas pre pet godina povodom smrti Gordana Mihića.