Od „Gole Mona Lize“ do Ticijana, šta krije hangar nedaleko raskošne vile bivšeg italijanskog premijera Berluskonija

Poznati italijanski istoričar umetnosti i podsekretar za kulturu Vitorio Sgarbi tim rečima je ovih dana opisao jedan za javnost manje poznat detalj iz života nedavno preminulog bivšeg italijanskog premijera i medijskog tajkuna Silvija Berluskonija odgovarajući na pitanja novinara o sudbini njegove impresivne zbirke umetnina.

Nakon što je pročitan u sredu Berluskonijev testament pred njegovom decom zasad nije poznato šta će biti s s njegovim umetničkim blagom koje se čuva u jednom hangaru, a prema pisanju lista Corriere della Sera jedan deo raskošne vile San Martino u Arcoreu zajedno s pinakotekom biće, navodno, pretvoren u mesto memorije.

U svakom slučaju, očito je, kako je rekao Sgarbi, Berluskoniju umetnost bila vrlo jaka strast, odmah iza njegova zanimanja za „lepši pol“ i sigurno će u budućem Berluskonijevu „muzeju“, ako do njega dođe, one dobiti svoje mesto uz pehare Lige prvaka koje je dobio kao nekadašnji predsednik fudbalskog kluba Milan i čuveni Ugovor s Italijanima koji je potpisao pre dvadeset i dve godine u emisiji Bruna Vespe.

Upravo je Sgarbi bio taj koji je predložio korišćenje hangara, s ciljem da se napravi „muzej za ljude koji se malo razumeju u umetnost“.

„Za mene“, izjavio je Sgarbi, „bilo bi bolje imati 2400 dobrih slika nego 24.000 ovakvih… Ali znamo da se osvajač ne brine o kvalitetu predmeta, nego o tome da ih poseduje“.

Najvrednija dela Berluskoni je držao u svojoj raskošnoj vili iz 18. veka u Arcoreu blizu Monce, koja je nalikovala na pravu pinakoteku, tvrde oni koji su bili u njoj.

A bio je Sgrabi prema čijem su jednom ranijem svedočenju dela u vili uključivala Ticijanov „Portret kardinala Ippolita de‘ Medicija“ iz 1533. godine procenjen na četiri do pet miliona eura, kopiju Parmigianinove Antee i portret posleratne glumice Anne Fallarino milanskog umjetnika Pietra Annigonija, inače autora čuvenog portreta kraljice Elizabete II.

Posebno se u Berluskonijevoj „pinakoteci“ ističe „Gola Mona Liza“, koja veoma podseća na Mona Lizu Leonarda da Vinčija iz Luvra, ali Berluskonijeva ima otkrivene grudi.

Oko tog dela stručnjaci su svojevremeno vodili rasprave, jedni su smatrali da je Berluskonijeva „Mona Liza“ autentično delo renesansnog majstora, a za druge je to ipak tek jedna od slika proizašlih iz njegove radionice.

Od ostalih dela Sgrabi je izdvojio još jedno „prekrasno delo“ Pietra Annigonija koje prikazuje Marchesu Casati Stampa, koju je 1970. ubio njen ljubomorni muž.

Sgarbi je predložio mogućnost stvaranja muzeja gde bi se ulaz plaćao 25 eura, što je, uostalom, već bio predložio Berluskoniju, no dodao je da „ne možemo i ne želimo intervenisati“ jer je reč o privatnoj zbirci, te će o tome ipak na kraju odlučiti Berluskonijeva porodica, a ne ministarstvo kulture.

Berluskoni je držao druge slike u spomenutom skladištu u blizini Arcorea koje je kupio 2020. godine. Mnoga tamo pohranjena djela pre su se nalazila u vili Gernetto, još jednoj njegovoj rezidenciji u blizini Arcorea.

„Bio je vrlo strastven; strastven u životu i strastven prema umetnosti. Volio je kupovati dela koja su ga impresionirača „, rekao je Cesare Lampronti, londonski trgovac umetninama poznat i kao „Berluskonijev galerist“.

Kako je otkrio, Berluskoni je najčešće kupovao dela na aukcijama ili putem TV prodaje, iz zabave, kako bi „pobegao“ od stresa politike i biznisa. Prema rečima galerista, Berluskoni je imao vrlo šarolik ukus koji se protezao od renesanse do 20. veka, a plaćao ih je od nekoliko hiljada do miliona eura. Neka je čak davao prijateljima i poznanicima, a u poslednje dve godine života kupio je „more jeftinijih dela“, tvrdi Lampronti.

Strast prema umetnosti Berluskoni je imao još od mladosti, kada je kratko vreme sarađivao s jednim prijateljem svojeg oca koji je bio uramljivač slika.

Tokom svog života Berluskoni je planirao i izložiti neke od svojih najboljih akvizicija, uključujući radove Lucia Fontane i Giorgia de Chirica, u posebno izgrađenoj galeriji na zemljištu svoje vile.

Berluskoni se čak i sastao s nekadašnjom gradonačelnicom Arcorea Rosalbom Colombo kako bi joj predstavio nacrte za „polukružnu“ privatnu galeriju koja bi bila otvorena za posetioce odabranim danima, no vrlo brzo je odustao od projekta zbog birokratskih prepreka.

A kako je Berluskoni kupovao umetnine iz prve je ruke, u zanimljivoj anegdoti, ispričao poznati italijanski voditelj TV aukcija Alessandro Orlando za list Corriere della Sera.

„U to vreme na aukciji je bila slika slikara iz radionice flamanskog umjetnika Anthonyja Van Dycka s prikazom Madone s detetom. Bila je 2018., kao i uvek akcija se odvijala uživo od 21 do jedan ujutro. Oko ponoći zove gospodin koji kaže: ‘Ja sam Berluskoni, nudim 50 hiljada‘. Operater na centrali odgovorio mu je: ‘A ja sam Napoleon‘ i poklopio. Kako je nadalje ispričao, Berluskoni nije odustao, ponovo je zvao, ovaj put preko svoje partnerke Marte Fascine, i na kraju je kupio delo za 62.000 eura.

Orlando je nakon toga odneo sliku Berluskoniju u njegovu vilu. Dobro se seća prvog susreta. „Obasuo me komplimentima, rekao mi je da sam najveći trgovac u Italiji.“ Nakon toga je usledilo više od dvadeset poseta tokom kojih je Berluskoni, priča, kupio dela veće i manje vrednosti, među kojima su bili brojni sakralni prizori, ali i ženski aktovi te više od hiljada dela ruskih umetnika, piše Jutranji list.