Vladimir Pištalo o Čarlsu Simiću: „Od njega sam najviše naučio, ne samo o poeziji, nego i o vinima“

Pištalo dodaje da je s Čarlsom Simićem radio na istom fakultetu i da on spada u one koji su mu najviše pomogli u životu.

– Dosta mi je pomogao i bio jedan od ljudi od kojih sam najviše naučio, ali ne samo o stvarima kao što je poezija, nego i o stvarima kao što su vina. Bio je veliki poznavalac vina, kao i njegov tata koji je živeo u Beogradu. I on se sećao čitavog jednog sveta koga se niko nije sećao. On se sećao tog predratnog Beograda. Znate, na njihovoj zemlji po ženskoj liniji je bila napravljena Skupština. I sećao se tih vrlo interesantnih ljudi koje je on nazivao prirodnim dadaistima i svoje porodice koja je volela da se šali montipajtonovskim humorom. On i njegov otac su bili razdvojeni ratom. Tatu je kraj rata zatekao u Trstu. On i mama su pokušavali da pređu preko granice i dva puta su ih vraćali. To je tad moglo da ispadne i ovako i onako, i onda je Čarli preko Pariza došao u Čikago. Kad ga je otac zadnji put video bio je takoreći beba, a kad ga je sreo drugi put je imao 13 godina. I sad je otac pred sobom imao mladića. Nikad nije igrao ulogu oca, pa mu je ponudio piće. I njih dvojica su u stvari čitavog života – kako su krenuli – pili i razgovarali, u stvari filozofilirali.

Njegov tata je naročito voleo Berđajeva, bio je na neki način filozof, pored toga što je bio inžinjer. Veoma zanilmljiv čovek i Čarli ga je veoma voleo. Njegova majka je, koliko se ja sećam, pevala operske arije tako da se Čarli žalio da je bio malo, onako, maltretirano dete jer je vođen redovno u operu. Međutim, on je sve to nekako sjajno kombinovao, sve te stvari u svom životu. Bio je veoma obrazovan i istovremeno neposredan. Njegov srpski je bio odličan ali je bio srpski deteta. I kad bi trebalo da pređe na neke komplikovanije teme on bi prelazio na engleski jer je studirao na engleskom – ispričao je Pištalo.

Ono što je možda, kako kaže, kod Simića bilo najlepše je da je on u stvari kombionovao neku boemsku neposrednost i duboko znanje, profesorsko i kosmopolitsko iskustvo.

– Njegov pogled na svet na neki način jeste bio srpski. On se uvek sećao tih svojih rođaka, tih svojih početaka u Beogradu, gladi u Beogradu za vreme rata, ali njegov odnos prema svetu je bio kosmopolitski. On je znao jako mnogo ljudi, novelovaca, Oktavia Paza, Hansa Magnusa Ensesbergera… i znao je mnogo stvari o mnogim mestima i mnogim književnostima ovoga sveta. Sve to na jedan neposredan način, kao kad prijatelj prijatelju priča preko čaše vina, takav mu je bio manir. Sa tom kombinacijom različitih elemenata koje je Čarli predstavljao izgubili smo jednog jedinstvenog čoveka i jednoga od najboljih poznavalaca naše poezije u inostranstvu, jer do kraja je mnoge naše pesnike prevodio tako da takvog nekog ambasadora naše poezije kao što je Čarli ne mogu da zamislim u skorije vreme – zaključuje Vladimir Pištalo.