Od oduševljenja do zvižduka

Čan-vukova storija počiva na adaptaciji romana Sare Voters, s tim što je on radnju iz viktorijanske Engleske izmestio u Koreju u vreme japanske okupacije, između 1910-45. Glavni junak, lažni umetnik i prevarant, zvani kont Fudživara, kuje plan da zajedno sa jednom malom kradljivicom Suk-hi, dođe do bogatstva mlade i prelepe naslednice ledi Hideko. To je samo početak komplikovane intrige, čiji su začini izdaja, promena identiteta, nasilje, pornografija, perverzija, ludilo i prava strast i ljubav. Ispričana u tri dela iz ugla više aktera, kao neki moderni Rašomon, narativ se brzo pretvara u jednu neuhvatljivu fantaziju, koju karakteriše kako erotika, tako i ironija. Neću vam reći više sem da je korejski filmski maestro bio u svom elementu kada je zakuvao ovu dobro začinjenu čorbu. To je takođe priča o lezbejskoj romansi koju, za razliku od one u prošlogodišnjem filmu „Kerol“, u kojoj nije bilo nikakve hemije među partnerkama, karakteriše prava seksualna tenzija. Tu ima scena eksplicitnog seksa, ali što je mnogo važnije ima privlačnosti, emocija i prave intimnosti između dve glavne junakinje. Može se reći da je „Gospođica“ film retke, izuzetne lepote, fascinantnog dizajna, uzbudljive i nedokučive intrige, veoma zabavan i gledljiv, sa briljantnom filmskom ekipom. Svi oni koji su spremni na izazov, nesumnjivo će uživati.

„Loving“ DŽefa Nikolsa je urađen na bazi istinitog događaja. To je priča o Ričardu i Mildrid Loving, mešovitom bračnom paru – on belac, ona crnkinja, koji su bili osuđeni na egzil iz Virdžinije 1958, zato što su stupili u brak, i njihovoj devetogodišnjoj borbi da se vrate svom domu u Virdžiniju. Epilog te borbe je usledio istorijskom odlukom Vrhovnog suda 1967, koja je proglasila da je neustavan svaki zakon koji zabranjuje brak između crnaca i belaca. Polazeći od tog saznanja, Nikols se bavi iskustvom bračnog para Loving sa delikatnošću i dostojanstvom. Ceo slučaj je dat kroz intimnu borbu i dramu ovo dvoje hrabrih ljudi, a ne na očekivani, standardni način velikog sudskog procesa. On je prikazan kao vredan, tih čovek, koji svoje emocije čuva duboko u sebi. Ona, kao borbenija, optimističnija, i čvrsto vezana za svoje troje dece i svoj rodni kraj. Međutim, opredelivši se za takav prosede, intimne drame, tišine, odsustva velikih emocija, bunta i besa protiv rasizma i nepravde i u kome se, tek pred kraj filma, kao neki eho, čuje i glas civilne Amerike protiv aparthejda, Nikols kao da je osiromašio film. Oštrice je nestalo i sve deluje pomalo ravno. Bez prave retorike i emocije. No, i pored toga, to je uzbudljiv, dobar, značajan film, sa dvoje aktera u glavnim ulogama – Ruth Negga i Joel Edgerton, koji su ove zahtevne uloge izneli sa otmenošću, elegancijom i dostojanstvom. Ne bi bilo nikakvo čudo da se nađu među laureatima u nedelju uveče.

DŽim DŽarmuš je, kao i junakinja njegovog filma, postao stručnjak za kolače. Naime, sa svojim poslednjim filmom „Paterson“, on je napravio pravu poslasticu. LJubak, topao, pitak film o mladom, skromnom, srećnom bračnom paru, koji živi normalan, jednostavan svakodnevni život. Bez konflikata, drame, tenzije. Glavni junak, Paterson, mladi čovek, koji živi u Patersonu (NJu DŽersi) je vozač gradskog autobusa koji u slobodno vreme piše poeziju. Za sebe. Za svoju dušu. To ga preokupira i ispunjava. Nema mobilni telefon, ni kompjuter, ni TV. NJegova mlada i lepa supruga Laura ne radi, ali po ceo dan slika, dizajnira i dekoriše kuću, pa čak i pravi kolačiće koje nosi subotom na lokalnu tržnicu. San joj je da postane kantri pevačica i da svira gitaru. Među njima vlada razumevanje, toplina, ljubav, podrška. NJihovu idilu upotpunjuje i buldog zvani Marvin. Svakodnevica im je vrlo ustaljena i takoreći ništa je ne remeti. Okrenuti su sebi i svojoj sreći. I eto, to je priča. Tako retka, a tako lepa. Uz dvoje čarobnih glumaca – Adama Drajvera i Golshifeks Farahani, DŽarmuš je napravio pravi mali biser. Vizuelnu poemu u prozi. Film koji treba svima i nakon koga se svi osećaju bolje.

Andrea Arnold, britanska autorka – Red Road i Fish Tank, u tradiciji socijalnog realizma, sa „American Honey“ potpuno je promenila žanr napravivši road movie. Sa kojim nas vodi na dugo, predugo putovanje (dva sata i 42 minuta) po Americi. Vizuelno smeo, narativno difuzan, to je film o devojci koja briše od kuće i sa svojim vršnjacima putuje po Americi prodajući magazine na pretplatu, koje niko ne želi da kupi. Kroz priču o Star (Saša Lane), to je zapravo i priča o savremenoj omladini – njihovoj izgubljenosti, praznini, predavanju svakodnevici i konačno otporu i buntu. Uz mnogo pica, provoda i muzike, to je put koji ne vodi nigde.

Prvi film koji je izviždan na pres-projekciji, a koji je očekivan sa ogromnim interesovanjem i pažnjom je „Personal Shopper“ Oliveja Asajasa. To je artificijelna, pretenciozna, stilizovana, isprazna i neuverljiva pričica o spiritualizmu, koju nije mogla da izvadi ni izvanredna Kristin Stjuart u naslovnoj roli.

Kan i oko njega

– Knjiga čuvenog francuskog ekonomiste Tomasa Piketija – „Kapital 21. stoleća“, koja je, s pravom, postala svetski bestseler, biće i ekranizovana i to u novozelandsko-francuskoj koprodukciji. Justin Pemberton će režirati film. Povodom te lepe vesti, Piketi je izjavio – „To može da bude jako lep film, jer je priča u knjizi veoma vizuelna. To je storija o nejednakosti, kako unutar nacija, tako i među njima, i to od industrijske revolucije“. Nadajmo se da ce i film postati popularan koliko i knjiga;

– Gimnazijalci u Kanu i okolini, svake godine u vreme festivala, brišu sa nastave, kako bi bili na Kroazeti i muvali se po festivalu. Kažu da im se ti izostanci prihvataju „sa razumevanjem“!

– Izgleda da je došlo do planetarnog bunta protiv visokih potpetica! U Londonu je 135.000 žena već potpisalo peticiju protiv terora i obaveze da se na poslu nose štikle, a tome je i Kan dao svoj doprinos. Naime, nakon prošlogodišnjeg incidenta, kada je jedna žena vraćena sa stepenica jer se pojavila u ravnoj obući, ove godine su Suzan Sarandon, Kristin Stjuart i Viktorija Bekam, hrabro nastupile u baletankama. DŽulija Roberts je otišla i korak dalje – izula se i bosa prošetala crvenim tepihom. Prema tome, drage dame, šta čekate – pridružite se buntu!

– Mnogi ljudi nemaju dara za humor, a neki, poput Vudija Alena, imaju ga napretek. Poslednja njegova izjava, vredna pažnje, glasi – „Svaki dan živite kao da je poslednji. Sve do dana dok se ne uverite da ste u pravu!“

– Najvredniji član ovogodišnjeg žirija je nesumnjivo Donald Saterlend. On je svakog jutra, tačno u 8.30, prisutan na pres-projekciji.

– Kada su Kristija Puijua, rumunskog reditelja, upitali zašto mu se film zove „Sieranevada“, a dešava se u Bukureštu, on je odgovorio – „Ne znam ni sam. Učinio mi se idiotski, a to sam i hteo!“

– Da novac ne obezbeđuje stil i klasu najbolja je potvrda moda na stepenicama palate! Iako se skoro sve filmske dive pojavljuju u najeksluzivnijim kreacijama majstora visoke mode, za retko koga bi se moglo reći da je bio oličenje elegancije i otmenosti. Po meni, do sada, tu titulu mogle bi da ponesu Naomi Vots, Marion Kotijar i DŽulija Roberts.

– Što se gospode tiče, Med Mikelson i Donald Saterlend šetaju smoking sa stilom.

– Više od polovine filmova u zvaničnoj selekciji traje puna tri časa! Reditelji očito ne znaju šta znači reč Cut!