Od „Poslednjeg tanga“ do „Monti Pajtona“ – ovi filmovi danas ne bi mogli da budu snimljeni

Povod za priču o kontraverznim filmovima je pedesetogodišnjica premijere kultnog filma „Poslednji tango u Parizu“ Bernarda Bertolučija, koji je prvi put izašao pred filmsku publiku na Njujorškom festivalu. Čuvena kritičarka Polin Kil je već sutradan napisala da je ovo film o kojem će se ljudi raspravljati, sve dok postoje filmovi. Bila je više nego u pravu. Scena sa puterom, u kojoj Marlon Brando siluje Mariju Šnajder i dalje je tema, a poprimila je i još mračniju konotaciju danas, u svetlu sećanja glumice na situaciju na setu zbog koje se osećala zlostavljanom. Pre tih saznanja, scenu su opisivali kao izuzetno složenu i dramatičnu u kojoj se razmenjuje moć i ranjivost, kako i kroz dijaloge u filmu tako i kroz tu famoznu scenu.

Marija Šnajder je kasnije pričala o tome kako scena silovanja nije bila u scenariju i kako su joj saopštili da će se desiti tog dana na setu. Nakon same premijere, do kraja svog života nije izgladila odnose sa Bertolučijem, koji je opovrgao da scene nije bilo u scenariju. Postoje i te priče po kojima je u prvi verzijama scenarija, lik Marije Šnajder bio mladi muškarac, ali i da Brando kao i producenti su odbijali da snime takav film. Ipak scena sa puterom je navodno ostala iz tih verzija scenarija. Danas, ovakav film je gotovo nemoguće snimiti, ili makar na ovaj način. I to je Bertoluči kasnije opovrgao, sa pričom da je ceo film inspirisan time što je jednom sanjao nepoznatu ženu sa kojom je kasnije u snu imao seks.

Jedno je sigurno, ovaj film danas ne bi mogao da bude snimljen ili makar ne na ovaj način, sa ovim načinom komnikacije između reditelja i glumaca. Pored ovog filma, ovo su još neki primeri kultnih naslova provokacija iz sveta filma koji danas ni u ludilo ne bi mogli da se nađu u bioskopima.

Jezivih spisi Markiza de Sada su dobili svoju adaptaciju kod čuvenog italijasnkog reditelja Pjera Paola Pazolinija – Salo, 120 dana Sodome. Epizode ​​raznih tortura de Sadovog dela prenete su u fašističku Italiju Benita Musolinija ranih 1940-ih, a seksualna dekadencija iz filma je funkcionisala kao politička kritika. Međutim, mnogi nisu ni želeli da se angažuju na toj vrsti intelektuanog nivoa. Film je zabranjen u Britaniji i Australiji, a izazvao je velike pometnje i u Americi. Film je nesumnjivo uticao na provokatore poput Mihaela Hanekea i Larsa fon Trira. Ipak, njegovo najuznemirujuće nasleđe mogla bi biti sudbina samog Pazolinija, misteriozno ubijenog samo nekoliko nedelja pre svetske premijere.

Kampanja koja je pratila adaptaciju romana Entonija Bardžisa u velikoj meri sumira zbog čega je ovaj film do dana danas nemoguć za mnoge: „Paklena Pomorandža prati avanture mladog čoveka čiji su glavni interesi silovanje, ultranasilje i Betoven“. Recimo samo da nije Betoven naterao pola Britanije da proziva Stenlija Kjubrika. Ova šokantna parabola o slobodnoj volji, prati harizmatičnog vođu bande, a film je odmah stekao ozloglašenost zbog svog ekstremnog nasilja i dugih scena seksualnog napada. Političari su raspravljali o tome da li nihilizam filma nadmašuje sve zasluge koje poseduje, novinski kolumnisti širom sveta su mu lepili etikete, od mizoginog do fašističkog, a društveni kritičari zabrinuti su oko toga da li će kultni obožavaoci filma postati imitatori likova iz filma. Upravo zbog ovakve zabrinutosti, producenti danas ne bi ni razmišljali o filmovanju ovakvog dela. Nakon što je mesecima branio film, sam Kjubrik je zabranio prikazivanje filma u Engleskoj, gde je kontroverza dostigla visoku temperaturu.

Triler Vilijama Fridkina o ubistvima u gej zajednici Cruising, sa sve Al Paćinom u glavnoj ulozi, oduvek  je podizao prašinu. Na početku, zbog same teme u kojoj se otvoreno pričalo o svim queer i gej subkulturama njujorškog podzemlja, da bi onda i sami gej aktivisti bili toliko uvređeni navodnim prikazima, s obzirom da su i žrtve, i ubica ali i razni sumnjivi likovi bili pripadnici LGBT kulture Menhetna. Iako je film od tada gledan povoljnije (od strane gej kritičara, u nekim slučajevima) danas ga mnogi smatraju vremenskom kapsulom izgubljene subkulture. Fridkin nije želeo da ovim filmom priča o celoj subkulturi, niti da upire prstom u nekoga, ali svakako da su mnogi to povezali, i sigurno bi i danas tako mnogi kritičari razmišljali, što bi sa sobom dovelo niz većih i snažnijih protesta i bojkota filma. Jedna od novijih kritika ovog filma možda najbolje sublimira sve: „Retko koji film je uspeo da u isto vreme bude i oviliko napredan i retrogradan“.

A kad smo kod Fridkina, svojim najpozantijim filmom je digao i najviše prašine. Egzorcist iliti Isterivač đavola je sve kontraverze dočekao raširenih ruku. Ovo je, na kraju krajeva, film u kojem posednuta tinejdžerka više puta sebe ubode raspećem u genitalije. Povici su bili toliko glasni da su čak sveštena lica dolazila da blagoslove set ovog „prokletog“ filma. Cenzori su lovili razne podsvesne poruke ubačene u film. Glavna glumica, maloletnoj Lindi Bler je mesecima bio potreban telohranitelj. Ovo je jedan od najstrašnijih filmova ikada i čak i danas takav kakav je vrlo je opasan.

Za kraj, bitno je da kažemo da nisu samo horori, trileri i autorske drame te koje provociraju i koje podižu cenzore i zabrane. To vrlo lako može i komedija da uradi. Čak u današnje vreme pre će komedija i humor uvrediti sve grupacije ovog sveta nego horor. To ekipa Monti Pajtona zna najbolje. jer njihovo Žitije Brajanovo je uvredilo svaku religioznu grupu koja hoda planetom zemljom. Ova ekipa je lagano mogla da se sprda sa čime je god htela počev od običnih čoveka koji živi i radi u Britaniji do Kraljice, ali čim su napravili satiru o prosečnom Nazarećaninu koji se pogrešno smatrao Mesijom, članovi ove trupe su počeli da dobijaju pretnje smrću. Hrišćanske organizacije su se žalile da je ismevanje Isusa smrtni greh, ali naravno ironija je bila u tome što je Pajton zapravo ismevao religiozne zilote. Ali ni tad kao ni sad nije bilo mnogo njih koji su to hteli da shvate.