Od posleratne avangarde do balkanskog barbarogenija

Zaostavština tvorca zenitizma, koja je 1980. poverena Narodnom muzeju, obuhvata 385 umetničkih predmeta 30 jugoslovenskih i stranih autora nastalih između 1914. i 1930, bogatu dokumentacionu građu, originale sva 43 broja časopisa „Zenit“, Micićeve lične predmete.

Kroz ovu izložbu na bezmalo 90 slika, crteža, kolaža i grafika mogu da se prate revolucionarne tendencije koje su obeležile epohe ekspresionizma, kubizma i postkubizma, ruske avangarde i konstruktivizma mnogobrojnih autora među kojima su Mihailo S. Petrov, Jovan Bijelić, Jo Klek – Josip Sajsel, Avgust Černigoj, Vasilij Kandinski, Aleksandar Arhipenko, Laslo Moholj-Nađ, El Lisicki, Mark Šagal, Serž Šaršun, Branko Ve Poljanski iz postzenitističke faze…

Tu su i publikacije iz Zenitove biblioteke, matične ploče i plakati, brošure i leci, albumi i fotografije, pisma i lični predmeti LJubomira Micića, njegove supruge Anuške i njegovog brata Branka Micića, poznatog pod pseudonimom Ve Poljanski.

Na pretpremijernom vođenju za novinare uoči sinoćnjeg zvaničnog otvaranja postavke, Gordana Stanišić ukazala je da izložba ima dva paralelna toka – jedan je Micićeva zaostavština, a drugi časopis „Zenit“, koji je po kvalitetu i trajanju bio prvi u svetu među avangardnim glasilima, koja su najboljem slučaju imala do pet brojeva. Centralna figura izložbe je Ljubomir Micić, pisac, kritičar, glumac, prevodilac, tvorac Zenita i glavni ideolog i propagator ideje zenitizma.

– Zenitizam je nastao posle Prvog svetskog rata kao otpor protiv imperijalizma, totalitarizma, birokratizacije umetnosti i kulture. Avangardni umetnici okupljeni oko Micića zagovarali su gašenje institucija kulture, njeno približavanje običnom čoveku, za izvođenje umetnosti na ulicu gde njom mogu da se bave svi koji imaju šta da izraze. Zenitizam je značajan i kao prvi slučaj u avangardnoj umetnosti da jedan čovek – LJubomir Micić, privuče veliku grupu umetnika svojim radikalnim iskorakom u stvaranju vizuelnog identiteta Zenita. Ovaj časopis je original po multidiciplinarnosti – spaja umetnost, nauku, film, arhitekturu, muziku, književnost… Zenit spaja reč i sliku koristeći montažu i kolaž, za njega pišu vrhunski svetski avangardni umetnici različitih orijentacija, čime je napravio sponu između umetnika Kraljevine SHS sa svetom – objašnjava Gordana Stanišić.

Prema njenim rečima, „reformistički karakter Zenita ogledao se na idejno-strategijskom planu u njegovoj programskoj orijentaciji i manifestnoj retorici izvorno levičarskog profila, u estetici kriticizma i poricanja, buntovnički provokativnog, ponekad i anarhističkog oglašavanja i ponašanja“.

Istovremeno plakat Mihaila Petrova za prvu Zenitovu izložbu u Beogradu 1924. bio je i prvi kolaž u jugoslovenskoj umetnosti, dok je gostovanje 1926. u Moskvi bilo tamošnja prva izložba koja je u to vreme došla sa Zapada.

Zenit je izlazio od 1. februara 1921. do decembra 1926. u Zagrebu i Beogradu kao međunarodna revija za umetnost i kulturu. Ljubomir Micić bio je njegov vlasnik, izdavač i odgovorni urednik, dok je urednik bio Ivan Gol.

Ukupno su objavljena 43 broja. Na prelomni, 11. broj uticala je Micićeva poseta Berlinu 1922, a zbog njegovih nesuglasica sa hrvatskim kulturnim vlastima, redakcija se 1923. premešta u Beograd.

Ni tu nije sve išlo glatko, poslednji broj Zenita zabranjen je 1926. po Zakonu o zaštiti države zbog teksta „Zenitizam kroz prizmu marksizma“, za koji se sumnja da je Micić potpisao pod pseudonimom M. Rasinov, što je on kasnije negirao.

Razočaran Beogradom, sa bratom Bankom Ve Poljanskim, takođe avangardnim umetnikom, odlazi u Francusku, gde bezuspešno pokušava da oživi ideje zenitizma.

U Beograd se vratio 1936. godine.

Micićeva umetnička koncepcija – zenitizam, čiji je duh izvorom počivao na revoltu i stvaranju, prema ocenama istoričara umetnosti, u početku bila je u potpunosti oslonjena na ekspresionizam, da bi vremenom prihvatila i dadaističke, futurističke i nadrealističke elemente. Postepeno je oblikovao i koncepciju „barbarogenija“ – Balkanskog genija kao protivtežu „zamorenoj“ zapadnoj kulturi, koju je u svojim tekstovima naziva i „naduvenom žabom“.

– Posle ukidanja časopisa, zenitizam, prvi i najdugovečniji jugoslovenski avangardni pokret, postaje još jedna u nizu utopija avangardnih revolucija, a tek mnogo kasnije i istorijski potvrđen kulturni fenomen, čiji se dometi više danas cene u svetu nego kod nas… Misionarska uloga Ljubomira Micića daleko je kompleksnija od aktivističkog manifestovanja stavova zenitizma. Micićevom inicijativom u Zenitu je redovno promovisana nova umetnost, razmenom aktuelnih informacija i teoretskih napisa brojnih domaćih i inostranih saradnika uspostavljani su kontakti sa avangardnim umetnicima i književnicima, organizovane značajne manifestacije i izložbe u Kraljevini SHS i u inostranstvu – naglašava Gordana Stanišić.

Izložbi o zenitizmu u Narodnom muzeju u Beogradu prethodilo je objavljivanje kapitalnog dela „Sto godina časopisa Zenit 1921-926-2021“ iza kog stoje Galerija Rima i Institut za književnost i umetnost. Na ovom zborniku od 760 strana i sa 657 ilustracija tri godine radilo je 36 autora.

Pola veka od Micićeve smrti

Osim 100. godišnjice pojave zenitizma, ove godine navršava se i pola vela od smrti njegovog idejnog tvorca LJubomira Micića. Srbin iz Hrvatske, rođen 1895, u Jastrebarskom, na prostoru tadašnje Austrougarske, Micić je bio, prema rečima istoričara umetnosti Irine Subotić, „osetljiv na traumatičnu političku i društvenu situaciju“. Posle gašenja Zenita, zbog političkih pritisaka beži iz Beograda preko Zagreba i Sušaka u Rijeku, koja je tada bila pod italijanskom vlašću. Potom odlazi u Pariz, gde je objavio više knjiga na francuskom. U tom postzenitističkom periodu aktivnost je usmerio na likovnu umetnost i saradnju sa slovenačkim avangardistima, da bi se u Beograd vratio 1936. godine. Tokom Drugog svetskog rata nije učestvovao u javnom i umetničkom životu. Poslednje decenije života proveo je na rubu egzistencije u Beogradu, gde se lečio na psihijatriji. Život je završio 1971. u staračkom domu u Kačarevu kraj Pančeva. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju gde je 24. februara 2021. obnovljen spomenik njemu i njegovog supruzi Anuški. U Odboru za obeležavanje godišnjice bili su Micićev prijatelj, pokojni Branislav Skrobonja, Predrag Todorović iz Instituta za književnost i umetnost i Zoran Stefanović iz Projekta Rastko i Udruženje stripskih umetnika Srbije.

Saradnici

Zenit je svojom platformom i estetskim programom, posebno tipografskim rešenjima, okupio sve relevantne jugoslavenske i mnoge međunarodne autore. Štampan je na latiničnom i ćiriličnom pismu, uz originalne priloge na stranim jezicima. Među saradnicima su povremeno bili i Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Marijan Mikac, Dragan Aleksić, Stanislav Krakov, Vilko Gecan, Dragan Bublić, Josif Klek, France Kralj, Albin Čebular, kao i veliki broj značajnih stranih umetnika, od kojih su mnogi bili u neposrednom kontaktu sa Micićem – Vasilij Kandinski, Kazimir Maljevič, Aleksandar Blok, Avgust Černigoj, Valter Gropijus, Aleksandar Arhipenko, Filipo Tomazo Marineti, Ruđero Vazari, Sofronio Pokarini, Rober Delone, Lajoš Kašak, Laslo Moholji Nađ, Karl Ajnštajn, Josef Kalmer… Prilozi su su objavljivani na izvornim jezicima autora. Saradnja sa vodećim srpskim modernistima – Rastkom Petrovićem, Stanislavom Vinaverom, Dušanom Matićem, Milošem Crnjanskim, Stanislavom Krakovom traja je kratko – do objavljivanje Manifesta zenitizma juna 1921, čiji su autori LJubomir Micić, Ivan Gol i Boško Tokin.