Zgrada Borca, Bela boca, i njen put od ruševine na reci do alternativnog kulturnog centra Gnezdo

Sada Gnezdo proslavlja svoj peti rođendan, od 10. do 12. novembra, a tim povodom Kaća govori za Danas.

Pre nego što se doselila u Kruševac, Kaća je bila deo umetničkog kolektiva Inex film.

Jednog dana, dok je još studirala na Fakultetu likovnih umetnosti prolazila je pored napuštene zgrade u Višnjičkoj, sa čijeg ulaza je visilo nešto što ju je podsetilo na apstraktnu pticu. Prišla je ulazu a tamo je stajala tabla sa natpisom: „Dobrodošli umetnici, rejveri, skejteri, antifašisti…“. Ušla je u zgradu i ispostavilo se da nije napuštena, već da su je uz saglasnost vlasnika „okupirali“ umetnici. Tako je otkrila Inex.

– Fasciniralo me je okruženje koje nije galerijski stertilno, shvatala sam ga kao umetnički skvot, ali pošto je tu postojalo i stvaralo dosta ljudi, svako je imao svoju ideju šta Ineks predstavlja. On je bio igralište ili sam ga ja tako doživljavala, – mnoštvo ljudi sa različitim shvatanjima rada i zajedničke interakcije umetnika bez takmičarskih odnosa. Ineks je bio sjajan jer su tamo stvarali ljudi različitih stilova, iz čega je nastajalo nešto novo – priseća se Kaća, dodajući da je odatle ponela iskustvo slobode samooblikovanja pravila i odnosa u kolektivu, zarad funkcionisanja.

Prema njenim rečima, da nije bilo iskustva iz Ineksa, ne bi bilo ni Gnezda, jer ne bi imali samopouzdanje i ideju da artikulišu svoju želju i da je pretvore u nešto autentično. Tamo su, kaže, naučili kako funkcioniše zajednica, kako se grade odnosi sa komšilukom, kako se uključuje u kolektiv…

– Beograd je postalo svojevrsan zatvoreni balon, više ga nismo koristili na pravi način i rešili smo da se doselimo u Kruševac. Kvalitet života nije mogao da se održi jer u Beogradu ne bi mogli da se bavimo kulturom i umetnošću na način na koji to danas radimo. Kada se Ineks ugasio, mi nismo imali ideju da ćemo otvoriti nešto slično, to se samo od sebe desilo. Vrata su se otvorila kada smo naišli na zapušteni objekat na reci Rasini, u Bivolju, kod Kruševca – priseća se Kaća.

Objekat je bio u ruševinama, sa izlomljenim staklima, otpadajućim malterom, bez struje i sa gomilom đubreta. Iako je bio zaključan, njima je mašta proradila.

– Prošli smo kroz to iskustvo transformacije prostora, oživljavanja nečega starog i napuštenog što pripada prošlosti, u drugačiji, zajednički, prostor slobode. Raspitali smo se po komšiluku i čuli najrazličitije lokalne priče. Objekat je pripadao starom Fudbalskom klubu Borac, osnovanom 1921. a podignut je sedamdesetih godina za potrebe kluba. Tako je nastala poznata kruševačka kafana „Bela boca“ – priča Kaća i dodaje da su posle razgovora sa komšijama, otišli u mesnu zajednicu i fudbalski klub, koji im je prosto dao na korišćenje.

Prvih meseci renoviranja svi lokalci su imali po neku anegdotu iz kafane, ali kako kroz smeh kaže, većina njih nije za novine. Tamo su organizovani ispraćaji, venčanja, dok su se sa terasice lokala gledale fudbalske utakmice. „Sve se tamo dešavalo“, kaže, i dodaje da ih je lokalna sredina dočekala široko otvorenih ruku, jer su zbog emotivne vezanosti teško podnosili stanje u kome se nalazio objekat nekada čuven po svom životu.

– Arhitekta Adam Topličanin dao nam je nacrte neobičnog objekta koji je bio zamišljen kao brod nasukan na obalu Rasine. On je godinama propadao, da bi 2014. tokom velikih poplava u potpunosti obustavljeno njegovo korišćenje. Rasina je toliko narasla da je odnela most koji je povezivao teren i svlačionice, jer je sala za presvlačenje bila na jednoj strani reke, a fubaleri bi prelazili mostić do terena – kaže Kaća.

Nekadašnju kafanu obnavljali su i meštani i stranci, jer su uz pomoć Mladih istraživača Srbije organizovali niz međunarodnih volonterskih akcija. Međutim, obnova je išla teško zbog užasnog stanja u kom se objekat nalazio, ali i činjenice da je dosta radova zahtevalo poznavanje građevine, a ne improvizaciju. Ipak, zbog njihove istrajnosti lokalna zajednica ih je prihvatila i shvatila da tu nisu došli neki ljudi sa dosta novca da zakupe lokal, već umetnici koji žele da nešto izgrade.

– Neobično je, na žalost, što se takvi napušteni objekti, a svi znamo koliko ih ima i koliki je njihov potencijal, ne daju na korišćenje umetnicima koji su uvek u potrebi za prostorom za rad. Izuzetak je da se naiđe na dobru volju, zato smo u početku strepeli oko toga šta će se dogoditi kad sve sredimo. Prve dve godine nismo imali grejanje, kada smo pomislili da smo sve sredili, Gnezdo je počelo da prokišnjava. Tada nam je firma „Sika“ donirala hidroizolacionu membranu za krov i izovđače koji su je montirali – priseća se Kaća.

Kako kaže, dosta ljudi im je govorilo da njihova ideja ne može da uspe. Čak i oni koji su ih podržavali bili su skeptični, jer nisu verovali da tamo može da se desi alternativni kulturni centar. Ni u Kruševcu, a naročito ne u Bivolju, delu grada koji je na periferiji.

Sada Gnezdo predstavlja inkluzivnu celinu, jer kada odete tamo na koncert, ujedno ste i na izložbi najrazličitijih umetničkih vizija i eksponata. Sam dolazak do nepravilno oblikovanog višebojnog objekat na reci izgleda kao prolaz za drugu dimenziju, a njegovi sadržaji to i jesu.

– Mi ne određujemo program Gnezda, to čine njegovi korisnici. Jave se putnici koji svraćaju da odmore, i to je super, jer ljudima iz Kruševca bude interesantno kad neko iz Brazila dođe u Bivolje. Likovne kolonije su sjajne, zato što je na obali reke jako prijatno leti. Tu su predstave, programi sa mladima iz Udruženja za pomoć osobama sa autizmom, izložbe, predstave, radionice, tribine, promocije knjiga, plesne večeri, maskenbali, koncerati, filmske projekcije, predavanja… – nabraja Kaća njihove događaje.

Prema njenim rečima ovakva mesta ljudima pružaju mogućnost za eksperimentisanje i istraživanje, jer ne podležu uramljenim akademskim kriterijumima i sporim, od korisnika odrođenim procedurama i programima… To su tačke susretanja dijaloga, razmenjivanja ideja i rušenja stereotipa i izgradnja podrške u zajednici, gde se susreću različite strane mišljenja.

– Ovakvi prostori prave mostove među ljudima, a Gnezdo već pet godina predstavlja sigurnost i pruža ušuškanost svima koji ga koriste – zaklučuje umetnica.

Rođendanski program

Dvodnevni rođendanski program otvara predstava „Marija Ručara“, Hleb teatra, a u pitanju je scenska interpretacija zaboravljenog i zabranjivanog dela srpskih nadrealističkih pesnika Dušana Matića i Aleksandra Vuča, iz tridesetih godina 20. veka.
Sledi projekcija japanskog animiranog filma „Paprika“ po izboru Taiyaki anime kluba mladih. Potom predstava Indigo, udruženja CEKOM iz Zrenjanina. Rođendansko otvaranje izložbe fotografija Odrastanje, mlade autorke Aleksandre Veljković. Drugi rođendanski dan počinje radionicom glume Scenski koktel glumačkih vežbi, a sledi je tribina Položaj umetnica u radnica u kulturi, i tribina Značaj povezivanja nezavisne scene. Rođendanska žurka biće priređena za kraj i nastup dvojca Skier and Yeti.