Odavno smo prešli crvenu liniju smeha

To je konstatacija i komentar na stanje u društvu i zapravo je omiljena i zbog toga što nas „Sumnjivo lice“ baš u toj formi podseća da samo odavno prešli crvenu liniju smeha – kaže za Danas Vojislav Arsić reditelj i autor koncepta osavremenjene verzije komada „Sumnjivo lice“ Branislava Nušića, koja će biti izvedena večeras u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Arsić dodaje da bi „izdvojio omiljenu repliku, ne samo iz ove predstave, već iz originalnog teksta“.

* Koja replika iz originalnog teksta „Sumnjivog lica“ vam je omiljena?

– Iz scene policijsko-političkog saslušanja „Ama, šta imaš da misliš? Pozvao sam te ovde da budeš građanin, a kad si građanin, onda nema šta da misliš!“ Ova replika u našem društvu dolazi iz dva smera, dolazi od vlasti, ali nažalost dolazi mnogo češće od građana koji se slažu sa time, koji nemaju svest da imaju pravo da misle i upravljaju republikom na sve zakonski moguće načine. Čudan je taj začarani krug u kom obrazovanje ima važnu ulogu. Radnici u kulturi su isključivo odgovorni za stanje u njoj, budući da se ponašaju kao Nušićevi građani koji govore „Ja nisam tu da mislim“.

* Kada ste naveli taj obrazovni momenat, šta bi u tom kontekstu pozorište i ljudi u njemu trebalo da čine?

– Pozorište je isključivo tu da misli, ali kada pozorišta čine ljudi koji su politički postavljeni i glumci kojima je važno samo da budu na sceni za sitne novce i aplauze, bez morala i etike, onda se zapravo vidi da se ceo politički sistem implementirao u pozorište. Baš kao i vlast, prema pozorištima se ophode kao prema privatnom vlasništvu, a svoje plate tretiraju kao pripadajuće. Čerčilu je kultura bila važna. Ja ne mislim da sistem koji nosi naziv Aleksandar Vučić radi isključivo loše stvari, ali meni je od popravljenih rupa na putu, mnogo važnija kultura i rupe koje ona može da popuni ili napravi kod ljudi.

*Jedno od ključnih pristupa u osavremenjivanju Nušićevog komada jeste preispitivanje kritičkog potencijala „Sumnjivog lica“. Mislite li možda da je problem u tome što mi smeh nad našom tmurnom stvarnošću doživljavamo kao deo našeg „šarma“?

– Ne bih se usudio da to nazovem šarmom, mada ste napomenuli da je šarm pod navodnicima. Pre je suština u strahu od promena i toga da se ljudi menjaju. Kada se u pozorištu smeju Nušiću, odnosno, određenim predstavama, a mi u svojoj kažemo da nisu smešne, ljudi to ipak čine da bi im bilo lakše da se ne bi suočavali sa sobom ili problemima u društvu koji su nažalost i posle 130 godina koliko je prošlo od kada je Nušić napisao taj tekst potpuno isti. I ne mogu da budu drugačiji ako individualno, ljudi i publika se tome smeju bez želje tako više ne bude.

* Ali, pošto to sve toliko dugo traje, a mi ništa nismo naučili mislite li da smo donekle mentalitetski satkani tako da se sami sebi bezbrižno smejemo?

– Mogao bih da se složim sa vama. Smejemo se sebi, a ne činimo ništa da nam bude bolje.

* Vaša predstava je podeljena u dva dela. Prvi govori o samom komadu „Sumnjivo lice“. Zašto je danas važno da znamo da je ovaj klasik srpske dramaturgije kao kontroverzan tekst čekao više od tri i po decenije na svoju praizvedbu i zašto je važno što ga je Albanka sačuvala?

– To su dve važne teze u uvodnom delu naše predstave. Naime, istina je da Albanka sačuvala tekst o čemu piše i sam Nušić u predgovoru „Sumnjivog lica“. On tu sve objašnjava – celu istoriju tog dela, ali mi očigledno ne čitamo predgovore. To je moj zaključak, iako mnogi ljudi znaju „Sumnjivo lice“ jer je deo lektire pa, računam da ga je većina građana ove zemlje pročitala. To je posebna tema. Uglavnom Albanka je spasila tekstove ovog komada. Nušić ih je ostavio u Prištini kad je bežao za vreme rata, jer fizički više nije mogao da ih ponese. Kako i on sam navodi, jedna Albanka ih je sačuvala i sakrila na tavanu, a dala ih Nušićevoj majci kada je posle rata došla u Prištinu da potraži očev grob. Srela ju je i rekla: „Evo ih tekstovi koje ste ostavili“. Tako je „Sumnjivo lice“ sačuvano i postalo osnovni tekst srpske dramaturgije. Tako je „Sumnjivo lice“ u Srbiji postalo, zapravo, ono što je globalno „Hamlet“.

* Imajući u vidu našu aktuelnu stvarnost vidite li tešnju simboliku u tome što je baš Albanka sačuvala tako važan tekst?

– To govori o tome da naša aktuelna stvarnost nije ovakva i da postoji mnogo primera u kojima su naši narodi imali normalne odnose. Patriotizam je znati takve stvari i njima se ponositi – jer to je naša istina.

* Šta smo još bitno zanemarili iz Nušićevog predgovora?

– Deo vezan za cenzuru, jer taj isti Branislav Nušić objašnjava kako je taj tekst čekao 36 godina da bude izveden – kako ga je jedan upravnik vratio i rekao mu da je odličan, ali da on to ne može da postavi. Na kraju sam Nušić, kao upravnik, što on, naravno, na svoj način opisuje, sam sebi vraća taj tekst i govori da nije vreme za njega. Samo zato što se na sitan banalan način šali sa rečju dinastija. Nama je bilo zanimljivo da se zapitamo koje su to danas reči i imena koja ne mogu da se kažu u pozorištu i zbog kojih predstave mogu da budu cenzurisane. Kao što je recimo ime našeg predsednika, jer ono više i nije samo ime i prezime već, naziv za sistem vrednosti u kojima živimo i na koje ja i ljudi koji me okružuju reagujemo.

* Kakav je sistem vrednosti – Aleksandar Vučić?

– Sistem diktature i straha – da svako može da postane sumnjivo lice. Napraviću referencu na predstavu prema osnovnom tekstu Branislava Nušića gde se vidi kako državni činovnici komuniciraju putem tajnih depeša i da jedna pogrešno protumačena depeša i jeste glavni zaplet Nušićevog „Sumnjivog lica“. Mi smo čitajući Nušića gradili našu predstavu pitajući se kako bi on to gledao danas, a suština je ista, ali i kako ti likovi danas izgledaju, kako se ponašaju koja kola voze…

* Ranije su komunicirali depešama, a sada?

– Danas komuniciraju putem medija i to je možda jedna od glavnih poruka s kojom odlazite kada odgledate predstavu. Nekada je to bila tajna poruka, a danas je to presuda i osuda na Pinku, Informeru i drugim medijima kojima država upravlja. I svako od nas tamo može sutra da postane sumnjivo lice i da se s njim desi šta god oni požele.

* U vašoj verziji „Sumnjivog lica“, kažu oni koji su gledali, zanimljiva je svedena scenografija?

– Ceo prvi deo predstave u kojem se govori o cenzuri autocenzuri, promenama se dešava u scenografiji koju čini više od 20 ugašenih televizora, osim jednog na kojem se emituje „Utisak nedelje“ sa gostovanjem Aleksandra Vučića kod Olje Bećković.

* Pritisci na bilo koji medij istinski posvećen svom poslu danas je opšte mesto. Vi to ozbiljno preispitujete u vašoj predstavi i stoga je bilo zanimljivo što je ona u jednoj kritici nazvana „kamufliranom tragedijom“. Da li u vašem „Sumnjivom licu“ ipak ima smeha?

– Može da bude kamuflirana tragedija apsolutno, a što se tiče smeha u ovoj predstavi ga ima puno zato što se ljudi u pozorištu, između ostalog, smeju na ono što je tačno – na istinu. To je ono što je ljudima u našem „Sumnjivom licu“ smešno, ali i tužno u istom trenutku.

* Da li u duhu Nušića, posle izbora očekujete „Ožalošćenu porodicu“?

– Premijera predstave „Ožalošćena porodice“ je nedavno bila u Narodnom pozorištu.

Fantomke, helikopteri, Informer

Upitan brine li oko toga što bi predstava mogla biti etiketirana kao pamfletska, naš sagovornik odgovara: „LJudi umeju da kažu da je pamfletska što ja kao autor ne mislim da je loše za jednu predstavu. To je samo jedna od njenih karakteristika a ja sam ovu predstavu svesno pravio kao pamfletsku. Kad to kažem, mislim na to što se u njoj nalazi mnogo dnevnopolitičkih stvari, koje su skandalozne i koje nam se dešavaju. Kao što su fantomke, kako što je helikopter vojni koji leti preko scene i ruši se, kao što je pominjanje žandarmerije, čitanje Informera na sceni, koji je izašao tog dana, kao što je poslednjem delu predstave glavni alat poligraf… Međutim, ono što je meni najstrašnije i što me trenutno najviše uznemirava jeste što godinu i po posle premijere ljudi više ne reaguju kao ranije na, recimo scenu sa fantomkama. Pre su doživljavali katarzu i bio sam svedok razmene te energije između publike i glumaca koji se valjda u tom trenutku razumeju. Poslednja dva igranja nema takvih reakcija. To govori da se u ovoj zemlji skandali toliko brzo produkuju, a da su amnezija, zaboravljanje i povlačenje pred svim tim negativnim stvarima na tolikom nivou da više ne možete ni da uhvatite problem.“