Odeljenje retkosti – Isidora Sekulić, prva žena akademik u Srba

Kada je Isidoru Sekulić neprikosnoveni Bogdan Popović predložio za Srpsku kraljevsku akademiju nauka i umetnosti, u tom panteonu umnih glava, tom elitnom rezervatu (do nje isključivo rezervisanom za muškarce) zavladala je neverica i muk, pa i jed i otpor pojedinih akademika koji su verovali da nije ženino da misli, već da rađa i o kući brine.

No, uprkos nevernim Tomama i osveštanom patrijarhatu, junakinja naše priče posta prva žena akademik u Srba.

Zanimljivo je kako se kasnije, pišući o ovoj epizodi Isidora Sekulić gotovo pravdala Vasi Stajiću, filozofu i doživotnom predsedniku Matice srpske:

„Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih; ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je, dakle, Akademija priredila zbunjenost veliku“.

A bogme i ona Akademiji kao prva Žena u tom “hramu besmrtnih”.

Pola veka kasnije, istu tu “skromnu, sivu figuru, ne bolju od drugih”, SANU je uvrstila u 100 najznačajnijih Srba u istoriji.

Radna soba u kojoj je najumnija Srpkinja mislila, čitala, pisala i na svojoj ćiriličnoj pisaćoj mašini brisala, te satima, danima i nedeljama porađala svoje delikatne književne junake, te predvodnice modernizma u srpskoj književnosti, postoji i danas kao legat, tj. spomen soba Isidore Sekulić.

I u nju se može ući.

Možete posedeti na njenim foteljama, čitati biblioteku koju je decenijama sakupljala, u autentičnom ambijentu njenih ličnih predmeta osetiti duh, ali i svakodnevicu koju je disala jedna od najvećih intelektualnih gromada srpske istorije.

I to je neprocenjiva privilegija i doživljaj. Ipak, spomen soba Isidore Sekulić, kulturno dobro od velikog značaja za državu Srbiju od 2014. godine, drema gotovo zaboravljena u utrobi Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković”.

Premda je otvorena za javnost.

Baš kao i većina srpskih legata koji ne uživaju pažnju i značaj koje zaslužuju.

Štaviše. Ovim tekstom, i serijom članaka o zaboravljenim srpskim legatima želimo tu nepravdu, taj volšebni srpski usud i bahati manir da zaboravom kažnjava one najvrlije, da ublažimo. Ili ako je ikako moguće – srušimo.

Odeljenje retkosti  – Legat  Isidore Sekulić  (1877-1958)

Koliko je čudovišne, snažne simbolike koju i samo mesto legata Isidore Sekulić deli sa svojom vlasnicom i zaveštateljkom.

Naime, kad u glavnom holu Univerzitetske biblioteke potražite spomen sobu velike spisateljice, kraj raskošnog, monumentalnog stepeništa koje blješti pozlatom i crvenim tepihom, videćete u ćošku neupadljiva drvena vrata.

Kad kroz njih prođete – crveni tepih smenjuje sivi itison, a glamurozno stepenište – uski hodnik nalik katakombi i skloništu koji ponire u podzemlje, a onda na kraju drugog hodnika, diskretno, baš kao što je i Isidora živela, samotno, daleko od vreve glavnog hola, u tišini, krije se Odeljenje retkosti – spomen soba Isidore Sekulić.

Nimalo slučajno kad spoznamo koliko je i ona sama bila retka ljudska vrsta.

Ali i koliko su retki među nama koji ovde dođu.

Svoju poslednju želju Isidora je te 1958. godine podelila sa prijateljima: Milicom Prodanović, Miodragom Pavlovićem, Elijem Fincijem, Vaskom Popom.

Bio je to njen usmeni testament: da se deo njene gotovine u obveznicama drugog narodnog zajma i sva autorska prava zaveštaju opštini Savski venac za osnivanje Fonda i književne nagrade „Isidora Sekulić” koji će pomagati mlade pisce, da ušteđevina i garderoba pripadne Jugoslovenskom Crvenom Krstu, a da u amanet svoju biblioteku, zbirku rukopisa, 21 umetničku sliku (uglavnom pokloni poznatih slikara poput Milene Pavlović Barili, Konjovića, Belića…), nameštaj radne sobe sa pisaćom mašinom i lične predmete, zavešta Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković” NA KORIŠĆENJE.

“Želja legatorke je bila da se knjige čitaju, da ne budu muzejski predmeti, već da sa drugim stvarima imaju utilitarnu namenu.

Spomen soba je zbog toga osmišljena kao neka vrsta kompromisa, pošto je ona na prvom mestu čitaonica Odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke, a tek zatim neka vrsta muzejskog prostora.

Značaj legata Isidore Sekulić vidim upravo u mogućnosti da približi njen život i njeno delo potencijalnim čitaocima, naročito onim iz mlađih generacija “, kaže dr Zoran Bajin, bibliotekar Odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke.

Dovoljan je samo jedan odlazak u Spomen sobu Isidore Sekulić da osetite kontakt sa njenim prostorom i detalje svakodnevice njenoga života, otkriva mi književica i istoričarka umetnosti Laura Barna, koja je svoj istraživački i književni rad posvetila Sekulićevoj.

“Legat Isidore Sekulić nam pruža mogućnost da sagledamo ne samo okolnosti pod kojima je Isidora živela i stvarala, nego i širi uvid u epohu u kojoj je živela i stvarala. Upoznaje nas sa običajima, navikama, tradicijom i kulturom življenja u jednom vremenu. A što je možda važnije, upoznaje nas i sa Isidorinim karakternim osobinama i njenom ličnošću, njenim navikama, običajima, što otvara mogućnost bolje spoznaje onoga što je radila i kreativno stvarala. Legati su stoga mikrokosmos od kojeg je sastavljen mozaik, odnosno civilizacijski hologram – makrokosmos”, nadahnuta je Laura Barna.

Biti žena i još pametna i obrazaovana u Srbiji – kakva jeres!

Naša priča počinje 1877. u jednom bačkom selu, Mošorinu, u tadašnjoj Austrougarskoj, gde je rođena naša junakinja.

Junakinja u pravom smislu te reči, jer joj je život od najranijeg detinjstva namenio bol i patnju, koje je trebalo podneti – brat i majka umiru od tuberkuloze veoma rano, da bi sa 23 godine od te užasne bolesti izgubila i najvoljenijeg oca Danila i brata Dimitrija, te ostala potpuno sama.

„Odmah se poznaju ona nesrećna, mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju „Život i patnje u Sibiru“ i „Put u zemlju Vaškulumba“. Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji skrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija i imaju mršavo bledo lice i dugačke suve ručice“.

Ovako počinju “Saputnici”, prva zbirka pripovedaka Isidore Sekulić, koja danas slovi za kamen temeljac moderne srpske književnosti.

U toj ispovednoj, dnevničkoj prozi krije se najviše Isidorine intimne ličnosti, slaže se danas kritika.

Za Jovana Dučića „Saputnici“ su jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj kniževnosti.

Napisao je da je samo “duboko nesrećan čovek mogao napisati takvu knjigu sa toliko topline”. No Onaj koji se pitao – Bog Otac srpske književne kritike, Jovan Skrelić sahranio je knjigu kao “veoma subjektivnu, ličnu, nerazumljivu, usiljenu i kitnjastu”.

Po Skerlićevim aršinima, u doba ratova mlada Isidora Sekulić dužna je bila posvetiti se ratnim temama i brigom o ranjenima kao bolničarka, umesto intelektualizmu. Isidoru je Skerlićev strašni sud njene prve knjige, koji je toliko željno iščekivala, porazio i uzdrmao, da je priznala da ga se godinama kasnije plašila.

Da je Isidora Sekulić od detinjstva osuđena na nerazumevanje čaršije, izrugivanje, osudu i samotnjaštvo možda najbolje svedoči njeno sećanje:

„U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna.

Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“.

Koliko je strašno kad je ovu našu sredinu IZAZIVALA želja za znanjem! Da željom za znanjem – smetate.

Često pomislim da ni danas nije drugačije.

No, treba da znamo da je krajem 19. i početkom 20. veka svega sedam odsto žena u Srbiji bilo elementarno pismeno.

I za obrazovanje ženske dece valjalo se izboriti, jer je to u neprikosnovenoj vladavini muškaraca bilo muška privilegija.

Od 1846. godine učenice su mogle da pohađaju šest godina osnovnog obrazovanja, ženska deca u srednjim školama bile su “neobična pojava”.
Godine 1894. tadašnji ministar prosvete Andra Đorđević zabranio je ženskoj deci upis u gimnazije, jer je njihovo školovanje „nenormalno, nepodesno i neumesno” te da se ne može opravdati shvatanjima srpskog naroda.

“Zanimljivo je i da su se Đorđeviću usprotivili profesori i direktori Visoke škole i gimnazija, a upravo su prosvetari odbranili pravo ženske omladine na školovanje”, piše pravnica i aktivistkinja Neda Božinović u svojoj studiji “Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku”.

Dakle, biti žena u Srbiji u vreme kada je živela i protiv filozofije palanke i malograđanskog morala borila se protagonistkinja naše priče, nije bilo nimalo lako.

(NASTAVIĆE SE…)

Smiljana Popov je autorka i urednica serijala „Beograd za početnike“ i „Srbija za početnike“