Odiseja jedne lepe saradnje

 Petričić je dugo bio u Kanadi, vratio se i ovo je sad naša zajednička četvrta knjiga u “Laguni”. Tako da se nastavlja ta saradnja – ta vrsta izbora po srodnosti. Ja bih to tako nazvao. E sad, da li to neki Božji prst određuje ili neki vispreni mudri urednik kakav je bio Duško Radović? Kad sam objavio 1970. “Ma šta mi reče”, Duško Radović mi je rekao: “Brko, ova knjiga je odlična, evo je na vrhu top-lista u celoj Jugoslaviji. Štampana je u trista hiljada primeraka. Pazi, nemoj da budeš brzoplet. Drugu knjigu moraš da napraviš da bude na ovom nivou ili mnogo bolja”. Četiri godine nisam objavio ni jednu knjigu, dok nisam napisao “Još nam, samo ale fale” i odneo Dušku. On je rekao: “Sad ćemo dati Dušku Petričiću da ovu knjigu ilustruje, BIGZ da je štampa”. Zato Duško Petričić i ja nismo tim, mi smo više jedan par istomišljenika u jednoj vrsti napora da se detinjstvo deci – našim čitaocima i gledaocima učini srećnijim i radosnijim. Mi se na neki način pridružujemo finskom sistemu obrazovanja – u Finskoj prvi imperativ koji dobije svaki učitelj i nastavnik u školi jeste da nauče decu da budu srećna.