Odlazak Crne dame sa zvezdanom senkom

Tako pamtim gospođu Žegarac dok smo razgovarali i timski radili Pomodoro intervju za novine koje upravo čitate. Za mene je to bilo jedno od najlepših novinarskih iskustava. Upitao sam je tada zašto beži od medija i zbog čega retko daje intervjue, po čemu je bila poznata. Odgovorila mi je:

– Kad ste uspešni i poznati, kad ste javna ličnost, ljudi hoće o vama sve da znaju. Znala sam da to ne mogu da sprečim ili kontrolišem, ali sam mogla da ignorišem. To se novinarima i medijima, kao ni nekim mojim prijateljima i ljudima iz profesije, nije mnogo dopadalo. Tuđi životi, pogotovu tragedije i nesreće, omiljene su teme zaludnih ljudi sa lešinarskim instinktom. Govorila sam i govorim za medije kada za to ima povoda. Zadatak i misija umetnosti je osvešćivanje i suočavanje sa stvarnošću u kojoj živimo. Ako ne progovaramo i ne postavljamo pitanja koja imaju veze sa životom svakog pojedinca i stanjem društva u kome živimo, onda smo izneverili samu suštinu njene uloge u našim životima. Ona je ogledalo u kome se reflektuju i dobre i loše strane stvarnosti i vremena koje živimo – kazala mi je tada gospođa Žegarac.

Novinar, filmski i književni kritičar i publicista Milan Vlajčić ukazao je na značaj onoga što je Dušica Žegarac uradila za jugoslovenski i srpski film.

– Jedna od najznačajnijih i najosobenijih glumica jugoslovenskog filma, Dušica Žegarac je sa nepunih šesnaest godina osvojila Zlatnu arenu u Puli za ulogu progonjene devojke u ratnim vihorima, u filmu Franca Štiglica „Deveti krug“ (1960). Još dva puta osvojila je ovo najznačajnije priznanje, za uloge u filmovima „Buđenje pacova“ (1967) Živojina Pavlovića i „Poseban tretman“ (1980) Gorana Paskaljevića. Najčešće je igrala likove žene skrivene prošlosti i nesigurne budućnosti što je odlično osetio Ranko Munitić kad je povodom njene nagrade „Pavle Vuisić“ za vrhunski doprinos filmskoj umetnosti, monografiju o njoj naslovio „Crna dama sa zvezdanom senkom“. Kad se posle niza godina provedenih u Portugalu vratila u Beograd, nije imala preveliku sreću sa ponuđenim ulogama, a često je iz osećanja ponosa odbijala uloge. Što joj se osvetilo. Da je rođena u Francuskoj slutim da bi ostvarila ugled koje su uživale Žana Moro ili Anuk Eme. Pre nekoliko godina napisala je memoarsku knjigu o svom životu i svojoj filmskoj karijeri „Kao na filmu“ (izdanje Filmskog centra Srbije), i to je verovatno najpotresnija i najautentičnija ispovest nekog umetnika sa ovog našeg prostora – kaže za Danas Milan Vlajčić.

– Mnogo je stvari po kojoj ću pamtiti Dušicu Žegarac. Neponovljivost njenih filmskih uloga i njene glumačke sofisticiranosti, njen spisateljski rad koji uključuje izuzetnu autobiografiju, ambiciozni, neobjavljeni roman, knjige neobičnih ali veoma zahtevnih pripovedaka i tekstova, društveni angažman, otvorenost u komunikaciji s prijateljima, umeće da prevlada gorčinu kad respektabilnost izostane, dostojanstvenost i hrabrost s kojom se nosila s bolešću, ironiju koju je usvojila kao svoj zaštitni znak … i, ne na poslednjem mestu, osmeh s kojim posmatra svet… – kaže za Danas filmski kritičar Miroljub Stojanović na vest o smrti glumice Dušice Žegarac.

Reditelj Goran Marković koji je s Dušicom Žegarac sarađivao na filmu „Variola Vera“ kaže da će je pamtiti pre svega kao nenametljivu osobu .

– Pamtiću je kao nenametljivu osobu koja se za razliku od ostalih glumica nikad nije gurala u prvi plan i bila je veoma pametna i lepa žena.

– Dušica Žegarac je izuzetna umetnica ne samo zbog sedamdesetak uloga koje je napravila u našoj istoriji kinematografije, nego i zbog toga što je bila glumica koja je savršeno znala šta se od nje traži i što je savršeno znala da u filmu to i pruži – kaže za Danas Radoslav Zelenović, bivši dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke, direktor Festivala evropskog filma Palić i upravnik Vizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju Srpske akademije nauka i umetnosti. Prema njegovim rečima, Dušica Žegarac je isto tako glumica čiji potencijal nije u potpunosti iskorišćen, iako je sve ono što je radila radila dobro.

– Dušica je bila glumica kojoj mi nismo na najbolji način omogućili da nam pruži sve ono što je ona mogla. Jer Dušica Žegarac je počela karijeru veoma silovito sa „Devetim krugom“. Potom je igrala u „Saši“ koji je šezdesetih bio neverovatan bioskopski hit i koji se mnogo puta prikazivao na televiziji. Jedno vreme kao da je izašla iz naše kinematografije, a zatim joj se ponovo vratila – kaže Zelenović i skreće pažnju na značaj knjige „Kao na filmu“ koju je napisala . – U ovoj knjizi ona je kao glumica, iz ličnog ugla, govorila o rediteljima i glumcima sa kojima je sarađivala i prema kojima nije baš bila uvek nežna. To su sve velika imena naše kinematografije i ta Dušicina knjiga predstavlja nezaobilazni dokument u istoriji jugoslovenske i srpske kinematografije – ističe Zelenović. Podsetivši na značajna priznanja glumice, nagradu „Pavle Vuisić“ i Zlatne arene u Puli, Zelenović je rekao da je Dušica Žegarac „bila glumica za velike uloge ali da je podjednako dobro igrala i one koje su među prvih 10 na špici svakog filma“.

– Neosporno je da generacija koja je počinjala predesetih i šezdesetih godina odlazi, ali isto tako ta generacije je stvorila nešto što možemo da nazovemo novim jugoslovenskim filmom – konstatuje Zelenović. On dodaje da je Dušica Žegarac i privatno bila dobra osoba.

– Bila je veoma draga i nenametljiva osoba. Ovo poslednje u nekim okolnostima u kojima živite i radite ponekad ne može da bude dobro, ali je Dušica i kao takva uspela da napravi jednu veliku karijeru koja ostaje kao zaostavština za našu budućnost – zaključuje Radoslav Zelenović.

Glumac Radko Polič se veoma uznemirio pozivom iz Beograda, dodajući da ga se uvek sete kada neki glumac ili glumica preminu.

– Ja prosto ne znam šta da govorim o glumcima i glumicama s kojima sam radio pošto to ni u ovoj mojoj, ni u vašoj državi, niti u onoj bivšoj ništa ne znači. Tek kad umremo onda pitaju šta je bio, na koji način je bio, i tako dalje a glumci i glumice rade kao konji ili kobile. Od jutra do mraka žive u jednoj tami, u pozorištima, teatrima, kazalištima, gledališčima – podsetio je Polič. On će Dušicu pamtiti, kako je rekao, po „ljepoti“ i po tome da je bila „genijalna“. – Bila je fantastična, genijalna i ja vam o tome, ako hoćete, mogu pričati satima. Treba napisati ovako, „hajde, Dušice Žegarac, da živiš još dugo sa nama. Neka ostane u našem pamćenju tvoje stvaralaštvo… Da tvoje ime ima poruku – živela sam da vam dajem i srce i dušu, ne da biste mene pamtili, nego trenutak iz neke moje uloge koji je ostavio u vama bar nekog traga, da bude bolje“ – rekao je Radko Polič.

Dušica Žegarac rođena je u Beogradu. Pamte se njene uloge u filmovima „Stepenice hrabrosti“ (1961), „Saša“ (1962). Glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu upisuje 1962. godine. Ostvarila je i mnoštvo upečatljivih uloga u domaćim TV serijama: „Od svakog koga sam volela“, „Mikelanđelo“, „Boje slepila“ između ostalih. Priznanje „Zlatni pečat“ koje dodeljuje Jugoslovenska kinoteka dobila je 6. juna 2016. godine, na Dan Jugoslovenske kinoteke, kada se obeležavao i jubilej 120 godina od prve filmske projekcije u Beogradu.

O poslu glumca koji je s ljubavlju radila Dušica Žegarac je u svojoj knjizi „Kao na filmu“ zapisala i ovo: „Posao glumaca i onih koji rade na filmu ume da bude veoma naporan i stresan. To je posao koji zahteva predavanje i bespoštedan rad, koncentraciju i trošenje onoga što zovemo energija bića bez ostatka. Ekonomisanje, organizacija i manipulacija mentalnim i iskustvenim fundusom i emotivnim resursima predstavljaju umeće koje se uz mnogo strpljivog rada na uvidu u taj fundus može naučiti. Ali ono što u stvari treba da naučimo jeste da ne škrtarimo i ne štedimo sebe u strahu da će nas posao koji radimo i drugi potrošiti. Štedeti sebe znači ne živeti. Srećom, to je, kada su umetnici u pitanju, i ne samo umetnici već svi oni koji se nesebično daju i troše radeći svoj posao predano i s ljubavlju, nešto što je jednostavno nemoguće, jer je ključ za bavljenje ovim poslom, ključ života uopšte, aktivna energija i adrenalin. Osvešćena energija je kao bomba s upaljenim fitiljem kojom očajni, ludi klovn maestralno žonglira dok visi naglavačke s trapeza iznad glava publike, na njenu beskrajnu radost i oduševljenje. Svest o tome da ništa nije sigurno, i da biti živ znači ginuti svakog dana, sve do onog poslednjeg, čuva nas od pogibije i zaceljuje povrede zadobijene na radu. Jer radimo bez mreže, pa ponekad i padamo. To bi se moglo nazvati nepodnošljivom lakoćom postojanja. Filmske ekipe s kojima sam sarađivala u toku svoje dugogodišnje karijere bile su sastavljene od ličnosti najrazličitijih karaktera i ličnih osobina, ali su sve imale nešto zajedničko – svi članovi ekipe imali su isti cilj i bili ujedinjeni u naporu da se posao uspešno privede kraju. Cilj je bio da se napravi dobar, najbolji film. Vrlo često je entuzijazam nadomešćivao nedostatak novca i boljih uslova za rad“.

Saučešće ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića

Povodom smrti Dušice Žegarac ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević uputio je telegram saučešća porodici, prijateljima i brojnim poštovaocima umetnosti velike srpske glumice.

– Dušica Žegarac je decenijama zračila sa velikog platna svojim krupnim, dubokim očima i senzibilnom dramskom pojavom. Oličavala je tananost i snagu ženskih sudbina likova koje je igrala. Ostaje značajna figura u istoriji naše kinematografije – navodi se u telegramu.