Odlazak ikone italijanske sedme umetnosti

Rimski dnevnik Republika oproštaj je intrigantno naslovio: “Preminula je Đina Lolobriđida, poslednja ‘bersagliera’ italijanskog filma“.

Reč ‘bersagliera’ slikovito, u prenesenom značenju te reči, odnosi se na odlučnu, energičnu i hrabru ženu koja se usuđuje da uradi ono čega se drugi pribojavaju.

Saopštenjem su se oglasili njen sin Milko i unuk Dimitri, u kome od medija i javnosti u trenutku duboke žalosti traže poštovanje privatnosti.

Čini se da se italijanski mediji, od trenutka objave njene smrti, toga i drže, nema bombastičnih naslova, objavljuje se njena biografija, a portali su stavili slike i antologijske scene iz filmova koje je snimila.

Među prvima se na vest o smrti oglasila Sofija Loren, koja je kratko prokomentarisala: “Duboko sam šokirana i tužna.”

Luiđina Đina Lolobriđida rođena je 1927. godine u Subijaku, na pedesetak kilometara od Rima, bila je druga od četiri ćerke Đuzepine i Đovanija Markurija.

Posle kraja Drugog svetskog rata, u kojem se porodica selila po malim mestima u okolini Rima kako bi lakše izdržala opštu glad i nemaštinu koja je zadesila celu Italiju, Đina je odlučila da nastavi školovanje.

Izborila je skromnu stipendiju i 1945. godine upisala je Akademiju likovnih umetnosti u Rimu.

Budući da roditelji nisu mogli da je školuju, snalazila se kako je znala i umela: pozirala je kao model, posebno u foto-romanima koji su u to vreme bili veoma popularni.

Onda se ukazala zlatna prilika 1947. godine pa se prijavila i na takmičenje za Mis Italije.

Iako je publika najburnije pozdravila upravo njen izlazak na pistu, na tom je takmičenju osvojila treće mesto.

Prva je bila Lučija Bose, koja je takođe postala poznata glumica, ali se više proslavila brakom sa legendarnim španskim toreadorom Luisom Migelom Dominguinom, neobičnim bojama kose i ‘šokantnim’ intervjuima po španskoj štampi.

S druge strane, iako nije ponela lentu Mis Italije, Đinina raskošna lepota nije ostala neprimećena: odmah je počela da dobija filmske ponude.

Bilo je to ne samo doba kad su italijanski reditelji masovno uzimali naturščike, već i vreme posleratne obnove, kad je italijanska filmska industrija doživela najveći procvat: svi koji su nešto značili u svetu filma, skupili su se u čuvenoj Ćinećiti, gde se snimalo po stotinak filmova godišnje.

Iako je u Večni grad došla sa sasvim drugim planovima, da studira likovnu umetnost, Đina Lolobriđida nije odolela svetlima reflektora: prihvatila je 1946. godine malu ulogu u filmu ”Crni orao” jer je honorar, za njene tadašnje standarde, bio nedostižan – 1.000 lira dnevno.

O filmu kao životnom pozivu tada još nije razmišljala, iako je dobila još nekoliko manjih uloga.

Posle, u ekranizaciji Donicetijeve opere “Lučija od Lamermura” (1947), uvidela je da je upravo film njen životni izbor.

Ta godina je bila prelomna za njen život.

Na dočeku 1947. godine upoznala je Milka Škofiča, mladog slovenačkog lekara, koji je radio u Međunarodnoj organizaciji za izbeglice (IRO), čije se sedište nalazilo u blizini studija Ćinećita.

Venčali su se dve godine kasnije.

Milko Škofič je brzo shvatio da je pred njegovom suprugom obećavajuća karijera i da je treba pažljivo voditi, pa je godinu dana posle venčanja postao Đinin menadžer.

Godine 1947. dobila je i ulogu u filmu “Ludosti zbog opere” režisera Marija Koste, u kojoj je nastupao slavni bariton Tito Gobi.

Đina je pre toga već nastupila u Kostinom filmu “Ljubavni napitak”, ekranizaciji istoimene opere.

A kad je Đini sledeće godine Mario Kosta ponudio ulogu u filmu-operi ”Pajaci”, zatražila je milion lira, u to doba nezamislivo visoku svotu, ali Kosta je pristao.

Iako je film mlako primljen, novinski stupci bili su puni tekstova o Đininoj „neponovljivoj lepoti”.

Posle filmova (“Mlada ne može da čeka”, “Alina”, “Srca bez granica”) počelo je da se piše kako je Đina Lolobriđida, a ne vespa, glavni italijanski izvozni proizvod, i nije trebalo dugo čekati na poziv iz Holivuda.

Javio joj se filmski mogul Hauard Hjuz, i tako je Lolo 1950. stigla u Ameriku.

Na Vikipediji je zabeležena jedna anegdota.

Hauard Hjuz je dolazio do njenog apartmana posle ponoći sa celim orkestrom, tražio da plešu do zore, a posle tri meseca ponudio joj je ugovor na engleskom.

Odbila je da ga potpiše dok ne dobije prevod.

Bogatog ekscentrika to je uvredilo, pa je Đina spakovala kofere i vratila se u Rim.

Italijanski režiseri odmah su je zasuli ponudama, pa je u samo nekoliko godina, početkom pedesetih, snimila desetak filmova, među kojima su joj neki obeležili karijeru: “Grad se brani”, “Fanfan Lala” sa slavnim Žerarom Filipom, “Hleb, ljubav i fantazija”,”Hleb, ljubav i ljubomora”, “Rimljanka” po romanu Alberta Moravije.

Naučila je francuski i engleski, što joj je pomoglo da postane jedna od najtraženijih evropskih glumica, ubrzo je počela da osvaja i nagrade.

Prva, i Đini najdraža, bila je Victoire, koju je dobila u Francuskoj 1953. kao „najbolja strana glumica”.

Istu nagradu dobijala je još sledeće dve godine.

Đinina popularnost u Evropi bila je ogromna: izazivala je gužvu gde god bi se pojavila.

Njen izlazak iz hotela na festivalu u Kanu 1953. prouzrokovao je takav haos da je morala da interveniše policija.

Nekoliko policajaca je povređeno.

Svi su se divili njenoj lepoti, ali su joj odavali priznanja i za glumu, pa i pevanje.

Kada je odigrala ulogu u filmu „Najlepša žena na svetu“, ekranizaciji života Line Kavalijeri, glumice i pevačice iz doba bel epok, u kojem je otpevala arije iz opere „Toska“, slavna Marija Kalas nije mogla da veruje da Đinino pevanje nije sinhronizovano.

Za ulogu u tom filmu, koji je u sezoni 1955/1956. bio najgledaniji u Italiji, Đina Lolobriđida je dobila prestižnu nagradu „David di Donatello“ i proglašena je za najbolju glumicu godine.

Nakon što je 1956. snimila „Trapez“ (uz Tonija Kertisa i Berta Lankastera) i “Zvonara Bogorodičine crkve“ (uz Entonija Kvina), svaki joj je izlazak na javno mesto postao gotovo nemoguć.

Na filmskom festivalu u Veneciji policajci su je doslovno izneli iz hotela koji su blokirale hiljade obožavalaca.

Uprkos svemu, Đina Lolobriđida nije postala bahata: priznala je da sve svoje haljine nakon nekoliko nošenja šalje sestrama, i da se i dalje stara o ocu i majci.

A početkom 1957. objavila je da očekuje dete.

Mali Andreja Milko Škofič na svet je došao 1957.

Šest dana nakon porođaja, Đina se u dva sata noću, praćena mužem, iskrala sa detetom iz bolnice i stigla u vilu gde je sve bilo spremno za doček „najslavnije italijanske bebe”.

Glumica je za svog sina naručila restauraciju kolevke iz 18. veka, koju je platila 20 miliona lira.

Sledećih nedelja vilu su preplavili pokloni pristigli sa svih strana sveta, a roditelji su ih sve prosledili rimskim sirotištima.

Već tri meseca nakon porođaja, Đina je nastavila da radi.

U oktobru se pojavila u Londonu, i započela s pripremama za filmove „Ana iz Bruklina“, „Zakon“ (u kojem su joj partneri bili Marčelo Mastrojani i Iv Montan) i  „Salomon i kraljica od Sabe“ sa Julom Brinerom.

Premda se činilo da popularnost Đine Lolobriđide niko ne može zaseniti, to se ipak dogodilo.

Na italijanskom filmskom nebu zasjala je nova zvezda – sedam godina mlađa Sofija Loren.

Publika se podelila: obožavatelji putene Napuljke smatrali su da je Đina previše hladna i uzdržana, pa je čak prozvali Lolofriđida, dok su Đinini fanovi u Sofiji Loren videli samo vulgarni seksepil.

Sedamdesetih godina 20. veka Đina Lolobriđida još je snimala, ali ju je to sve manje privlačilo.

Tvrdila je da moderna kinematografija nije ono što je nekad bila, da tehnički efekti nadomeštaju svu čaroliju filma te se okrenula drugoj umetnosti – fotografiji.

Iako je do tada već učestvovala na brojnim takmičenjima fotoamatera, strast za fotografijom dobila je takve razmere da joj je postala glavna aktivnost.

Godinu dana putovala je Italijom (uvek zamaskirana, da je obožavatelji ne prepoznaju i ometaju) i snimila više od 20.000 fotografija, od kojih je dvestotinak odabrala za svoju prvu knjigu: “Moja Italija”.

Prvo izdanje doslovno je razgrabljeno, a glumica je dobila zanimljivu ponudu: Imelda Markos, supruga filipinskog predsednika, (u svojoj zemlji poznata kao “čelična”) naručila je knjigu njenih umetničkih fotografija o Filipinima.

Đina je na tome radila dve godine i  1976. objavila čak dve knjige: „Filipini“ i „Manila“.

Kako je Markos ubrzo svrgnut, obećani honorar od milion dolara po knjizi nikad nije dobila.

Još je jedan državnik pokleknuo pred Đininim šarmom – Fidel Kastro.

Lolobriđida je o njemu snimila dokumentarac.