Odlazak jedne od najpriznatijih srpskih umetnica : Život i karijera Milke Stojanović

Rođena je 13. januara 1937. godine u Beogradu. Studirala je svetsku književnost i istovremeno pohađala studio Zdenke Zikove u rodnom gradu, a potom se usavršavala kod zvezde Metropoliten opere Zinke Kunc i profesora Di Luga u studiju Milanske skale.

Kao veoma mlada pevačica, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu trijumfalno je debitovala u martu 1960. godine kao Amelija u Verdijevoj operi „Bal pod maskama“.

Ispraćena je ovacijama, uz uzvike „Bravo“ i „Avanti, Milka“, privukavši pažnju raskošnim talentom i ogromnim potencijalom koji je i publiku i kritiku ujedinio u stavu da je na srpskom operskom nebu rođena nova zvezda.

Osim u Narodnom pozorištu čiji je stalni član, uz nekoliko prekida, bila sve do penzionisanja 1993. godine, ova vanserijska umetnica nastupala je u svim, najčuvenijim operskim kućama širom Evrope i sveta – u Minhenu, Hamburgu, Frankfurtu, Salcburgu, Cirihu, Lozani, Oslu, Kopenhagenu, Helsinkiju, Rimu, Veneciji, Bolonji, Sirakuzi, Madridu, Barseloni, Valensiji, Edinburgu, Solunu, Atini, Petrogradu, Kijevu, Odesi, Kazanju, Sofiji, Pragu, Bratislavi, Budimpešti, Bukureštu, Ankari, Kairu, Karakasu…

Nekoliko godina bila je član čuvene Metropoliten opere u Njujorku, kao i Bečke državne opere, Opere Zapadnog i Istočnog Berlina, moskovskog Boljšoj teatra i Velike državne opere u Kelnu.

Njen veoma bogat repertoar obuhvatao je glavne sopranske uloge u Verdijevim operama „Aida“, „Trubadur“, „Bal pod maskama“, „Otelo“, „Nabuko“, „Don Karlos“, „Moć sudbine“, „Travijata“, „Atila“, „Simon Bokanegra“, „Sicilijanske večeri“, zatim u Pučinijevim delima „Toska“, „Madam Baterflaj“, „Boemi“ i „Turandot“.

Takođe je tumačila glavne sopranske uloge u operi Vinčenca Belinija „Norma“, Ponkielijevoj „Đokondi“, Maskanjijevoj „Kavaleriji rustikani“, Čileovoj „Adrijani Lekuvrer“, Mocartovoj „Figarovoj ženidbi“, Hendlovom „Cezaru i Kleopatri“, Betovenovom „Fideliju“, Vagnerovom „Loengrinu“, Smetaninoj „Prodanoj nevesti“, „Pikovoj dami“ Petra Iljiča Čajkovskog, Borodinovom „Knezu Igoru“, „Borisu Godunovu“ Modesta Musorgskog kao i solističke partije u Verdijevom „Rekvijemu“ i Betovenovoj „Misi Solemnis“.