Odlazak jednog od poslednjih velikih pripovedača XX veka: Milan Kundera (1929-2023)

Kako to često sa velikim piscima biva – njegov stvarni život nije bio „Knjiga smeha i zaborava“. Ili jeste, ali na onaj osobeni češki način, koji ga je u toj meri odredio da Kunderu Čeha nikada nije dostigao Kundera francuski pisac. No, zar je to bitno! Milan Kundera je bio i ostao jedan od najvećih evropskih pisaca 20. veka – podvlači dramaturg i novinar, višegodišnji stanovnik Praga, Rade Radovanović.

– Smrću Milana Kundere odlazi jedan od poslednjih velikih pripovedača XX veka. Kundera je pisac dva opusa. Jedan je pisan na češkom. Drugi je, od kraja osamdesetih godina, pisan na francuskom jeziku. Poznatiji čitaocima po svojoj češkoj prozi, Kundera je u tom delu svog opusa zanimljivim pripovedanjem i basnoslovnim humorom oživljavao sivu stvarnost realnog socijalizma svedočeći o nepodnošljivim okolnostima postojanja u represivnom sistemu. Retki su pisci modernih vremena čiji su toliki naslovi postali zapamćeni i kao čitalačko iskustvo i kao način definisanja jednog vremena: od „Nepodnošljive lakoće postojanja“, preko „Šale“ do naslova kakvi su „Život je drugde“ ili „Knjiga smeha i zaborava“ – kaže urednik Arhipelaga Gojko Božović.

Arhipelag je u prevodu Dane Milošević objavio prvi Kunderin francuski roman „Usporavanje“, a potom, u jednoj knjizi tri njegova romana na francuskom, pored „Usporavanja“ i „Identitet“ i „Neznanje“.

Takođe u prevodu Sonje Veselinović u Arhipelagu je izašla i knjiga Kunderinih esaja „Susret“.

– Francuska trilogija Milana Kundere, oličena u romanima „Usporavanje“, „Identitet“ i „Neznanje“, obeležena je pripovedanjem o jednoj nemogućnosti. Možemo tu trilogiju jednim delom doživeti i kao autobiografsku, mada se ona nikako ne sme samo svoditi na Kunderin paradigmatični slučaj pisca koji nije okretao glavu od političke represije i iznuđene stvarnosti, pa je zbog toga život u svom jeziku i u svojoj zemlji morao da zameni emigrantskim životom u Parizu. Nemogućnost o kojoj govori Kunderina francuska trilogija sadržana je u činjenici da je posle epohalnog političkog preloma, kraja Hladnog rata i pada Berlinskog zida politički emigrant, kakav je junak njegovih romana pisanih na francuskom, postao politički irelevantan, dok mu je povratak u zemlju koju je svojevremeno morao da napusti postao nemoguć, jer se zemlja u međuvremenu promenila, a on više ne deli njeno iskustvo – ističe Božović.

– Uporedo sa intrigantnim i zavodljivim romanima, u kojima je uvek postojala velika priča veka čiji je svedok bio i društva s kojim je živeo i čiju je dramu izražavao, Milan Kundera je pisao eseje i rasprave u kojima je svedočio o značajnim piscima svog vremena, o odnosu književnosti i ideologije, o političkim manipulacijama u stvarnosti realnog socijalizma češkog društva i Istočne Evrope, o modernom romanu i o „izneverenim testamentima“ koje je on počinio, ali i o novim testamentarnim vrednostima koje je moderni roman stvorio, kao i o muzičkoj strasti kojoj Kundera nikada nije odolevao. Jedna od velikih Kunderinih tema bila je Srednja Evropa. Oblikovanju te teme, koja ima i svoj književni i kulturni, ali i politički aspekt, Kundera je doprineo na presudan način, zajedno s Danilom Kišom, Đerđom Konradom i Klaudiom Magrisom – zaključuje Gojko Božović.