Odlazak najpopularnijeg bubnjara nekadašnje Jugoslavije

Svirao je u YU grupi, grupama Leb i sol i Kerber, bendovima koji su pratil sve vodeće jugoslovesnke rok i pop zvezde, iza njega je ostala i značajna solistička karijera… Rečeno jezikom brojeva – 70 albuma i šest hiljada nastupa širom planete. Zvuk njegovih bubnjeva predvodio je protestne šetnje 1996-1997. na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije sve do 2000, kad je pao režim Slobodana Miloševića.

Dragoljub Đuričić 10. februara napunio je 68 godina, a dve nedelje kasnije smešten je u kovid bolnicu na Dedinju. Rođen je na Cetinju, a muzičku karijeru započeo u Herceg Novom, gde je sa školskim drugovima osnovao svoju prvu grupu Kraj (The End), a potom i Krune. Pre preseljenja u Beograd 1975. svirao je i u poznatim bendovima Eksodus i Veritas, koji je takođe sam osnovao.

Početak njegove beogradske karijere obeležili su angažmani u grupama Ribeli i Mama Koko, koje su pratile tadašnje hit muzičare po celoj nekadašnjoj SFR Jugoslaviji: Zlatka Pejakovića, Dušana Prelevića, Kemala Montena, Davorina Popovića, Arsena Dedića, Gabi Novak, Lolu Novaković, Biseru  Veletanić, Nadu Knežević… kao i Zdravka Čolića, sa kojim je snimo i prvi jugoslovenski muzički film „Putujući zemljotres“ kako se zvala i Čolićeva mega turneja iz 1978, a od 1997. bio je vođa orkestra koji ga je stalno pratio.

U YU grupi svirao je dve, a potom šest godina sa Vlatkom Stefanovskim i grupom Leb i sol, sa kojima je obišao ceo svet. Sledi saradnja sa Roling Stounsima, tri godine svirke u Kerberu i povratak u Leb i sol. Krajem 1998. osnovao je grupu Kompanija bubnjeva (The drums company), sa kojom je nastupao širom Evrope i koja je veliki uspeh imala u saradnji sa holandskim muzičarima i kompozitorima.

Dragoljub Đuričić oprobao se u različitim muzičkim žanrovima – pop, rok, džez, napisao je muziku za 20 pozorišnih predstava i vlasnik je američke nagrade za najbolju muziku za komad van Brodveja. Komponovao je i balet „Dr. Džekil i Mr. Hajd“ pre dve decenije u Narodnom pozorištu u Beogradu za koji je koreografiju uradio Vladimir Logunov. Nije mu bila strana ni DJ muzika, a mnogi još pamte njegov nastup sa dna Riskog bunara u Beogradskoj tvrđavi na festivalu evropske radio difuzije Trans Dada – dadaizam, koji je direktno prenosilo 50-ak svetskih radio-stanica. Lista pevača sa kojima je sarađivao zahteva poseban tekst, rado je nastupao i na sportskim priredbama.

„Njegov prepoznatljivi način sviranja u kome uvek postoji balans između emocija i tehnike učinio ga je izuzetno poštovanim, dok je njegova komunikativna priroda doprinela da postane jedan od najpopularnijih jugoslovenskih muzičara uopšte. Đuričić je jedan od retkih koji je prekršio pravilo da bubnjari nemaju svoj ‘opis radnog zadatka’, već je bubnjeve izbacio u prvi plan i ubacio ih u grupu vodećih solističkih instrumenata“, tvrde muzički kritičari.

Sam Đurić objašnjavao je da je „muzika bazirana na ritmu, kao i sam život – ako srce ne otkuca tri puta u ritmu, četvrti put neće ni otkucati“.

Na čelu kolone bubnjara

Tokom građanskih demonstracija 1996/1997. Dragoljub Đuričić  predvodio je grupu od 30 bubnjara. Za doček 1997. svirao je na centralnom gradskom trgu pred blizu milion ljudi koji su protestovali protiv vlasti Slobodana Miloševića. U organizaciji pokreta „Otpor“, svirao je na koncertu priređenom u čast dočeka 2000. Nove godine po julijanskom kalendaru pred više od 200.000 ljudi. Učestvovao je na protestnim skupovima širom Srbije do pada Miloševićevog režima u oktobru 2000. godine. „Moje bubnjanje na ulicama Srbije se dogodilo spontano 1996/97. i već organizovanije 2000, tada i nikada više. Ja sam iz Crne Gore i to je bilo kada smo bili jedna država, a kasnije, političkim razvojem, dobio sam prećutnu etiketu „terazijski Crnogorac“ u Crnoj Gori, a u Srbiji ‘idi dolje, pa ruši Mila'“, objašnjavao je Đuričić.

Država postoji da bi bila u službi naroda

„Ja imam dovoljno razloga da nastavim tamo gdje sam stao prije 20 godina, želio sam da mi dijete živi i radi u svojoj državi pristojno i dostojanstveno od svoga rada, kao i mnoga druga djeca, a šta smo doživjeli, šta smo im ostavili?… Želim da poručim i vlasti i opoziciji da slušaju šta narod ima da kaže, ali da imaju na umu da narod čine i ‘ovi’ i ‘oni’ i da država postoji da bi bila u službi naroda, a ne narod u službi države, da ne gube iz vida činjenicu da je narod njihov poslodavac, da ima pravo da ih mijenja onda kada oni posao ne obavljaju valjano. Jednako kako se sadašnja vlast oglušuje na postojanje drugog mišljenja, tako se i sadašnja opozicija ponašala prema postojanju ovih drugih. Srbiju ipak čini i seljak, i profesor, i doktor, i pijačar… J… ga, to se nekako uvijek zaboravi“ – govorio je Dragoljub Đuričić u jednom od poslednjih intervjua.

Na vest o smrti

Petar Janjatović, rok kritičar

Naravno, mogao bih detaljno da nabrajam sa kim je sve Dragoljub svirao i snimao. Ali njegove najvažnije bubnjarske deonice bile su na protestima. Posebno je te zime 96/97. sa razbubnjanim i nasmejanim devojčicama i dečacima, onim zaraznim ritmovima, bio kerozin gorivo protiv Miloševića, radikala i pripadajućih zlikovaca. Ulivali su snagu. Jebiga.

Minja Bogavac, dramaturškinja

Dragoljub je bio zvezda moje mladosti. Simbol pobune, slobode i promene. Umetnik čiji smo ritam pratili, koračajući u budućnost, za koju smo verovali da će biti bolja. Nikada nisam prestala da mu se potajno divim, čak ni mnogo godina kasnije, kada smo se upoznali i počeli saradnju na predstavi „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi“. Za tu predstavu, o mladim ljudima, herojstvu i pobuni, muziku je – mislila sam, mogao da napiše samo on. Ali, Dragoljub nije bio samo naš kompozitor. Bio je mnogo više od toga: učitelj, prijatelj, trener i neka vrsta umetničkog uzora naše male i mlade pozorišne ekipe. Bio je tako snažan, tako iskusan, tako moćan i tako bistar, a opet tako nežan, tako blesav, tako veseo i pun života. Nisam znala da se razboleo i vest o njegovom odlasku još uvek ne mogu da prihvatim. Na pamet mi padaju stihovi Danila Kiša, posvećeni Miri Trailović: „Kako dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu!“… i znam samo da ćemo svaku našu sledeću predstavu igrati, za njega! U njegovu čast. Lupaćemo jako, kako nas je naučio, u doboše, koje nam je ostavio, sigurni da nas tamo negde sluša i misli kako treba spremiti svoje palice, za nove pobede, promene i revolucije. Nek mu je večna slava!

Ivan Ivačković, novinar, publicista i rok kritičar

Srce mi se slomilo, šta drugo da kažem. Čitave četiri decenije, pa i koju godinu preko toga, Dragoljub i ja smo bili prijatelji. Bili smo i kumovi, bili smo uvek tu jedan za drugog. Obojica smo znali da u onom drugom uvek imamo podršku bez ostatka. U ljudskom smislu, neizmerno sam ga voleo, u profesionalnom smislu sam ga beskrajno poštovao. Imala je naša muzika i strast jednog Ipeta Ivandića i tehniku jednog Gare Tavitjana, ali ni kod koga te dve vrline nisu bile u tako lepoj ravnoteži kao kod Dragoljuba. I još nešto: biće da je, od svih muzičara sa teritorije nekadašnje Jugoslavije, Dragoljub svirao na najviše važnih ploča. Strašna je bolest koja može da slomi jednu takvu energiju. Osim što je svirao u YU grupi, Lebu i soli, sa Balaševićem, sa Čolićem, sa Čuturom, u Kerberu, i tako dalje, imao je i solo karijeru i sjajne bubnjarske koncerte, komponovao je muziku za pozorišne predstave… Bio je čudo, zaista. I bio je veliki i istrajni borac za slobodnu misao, uz to čovek besprekornog karaktera, nepokolebljiv u svojim načelima i moralu, čestito i divno ljudsko biće za primer i ugled. Na mnogo načina nas je beskrajno zadužio.

Srđan Milivojević, bivši član pokreta Otpor, a sada Demokratske stranke

Odlazak Dragoljuba Đuričića je neizmeran gubitak ne samo za njegovu porodicu, prijatelje i one koji su ga poznavali, nego i za celu Srbiju. On je bio jedan od heroja otpora kao i Đorđe Balašević – veliki umetnik, hrabar čovek posvećen borbi za slobodu.

Nele Karajlić, muzičar

Šta da vam kažem. Baš sam potresen. Ne mogu uopšte vjerovati da se to dogodilo tako veselom čoveku. Pamtiću ga po ritmovima i pamtiću ga po osmijehu.

Aleksandar Žikić, novinar i rok kritičar

Iskreno mi je žao zbog odlaska Dragoljuba Đuričića, koga ću pamtiti kao dragog čoveka i prijatnog sagovornika sa kojim nikada nije bilo dosadno. Svakako i kao izuzetnog bubnjara, koji je svakom bendu sa kojim je svirao, a njih nije bilo malo, kao i svakoj akciji u kojoj je učestvovao davao plemeniti dah istinske kreativnosti.

priredile Aleksandra Ćuk i Jelena Tasić