Odlazak u Španiju

Nora se odjednom naljutila: sigurno su napisali da su preturali po staroj torbi njene majke – tamo su stavljali poslednji novac u kući. Deset leva, presavijenih na četiri u džepu s pokvarenim rajsferšlusom – to je bio novac za lekove ako neko ima temperaturu ili se vrati slomljene glave.

Nora ne pogleda poruku i otrča do ormara u dnevnoj sobi, gde je stajala majčina stara torba s novcem za najcrnje dane, metnu ruku gotovo do lakta u džep s pokvarenim rajsferšlusom, a prsti joj dodirnuše novčanicu, posle još jednu. To je bilo čudno.

Izvuče prvu – deset leva – i još jednu novu, veliku, gotovo neupotrebljavanu novčanicu od 50 leva.

Umesto da se raduje, Nora se odjednom uplaši. Njena majka nije rekla da je novac ostavljala kod kuće.

Da se nije ponovo razbolela? Neka strašna bolest – spomenula je da je boli leva dojka. Nora se odjednom uspaniči – da li je majka odustala i, osećajući kraj, ostavila još novca za lekove? Glupost, pomisli Nora. Apsolutna glupost.

Otrča do stola – možda su njena braća nešto ukrala i bilo je jasno odakle novac. Baci pogled na poruku i od samog obraćanja, napisanog velikim, gotovo štampanim slovima, sledi se. „MAMA, SE? O, Georgi i ja idemo u Španiju s još nekim mladićima. Sve je sređeno.

U početku ćemo raditi u nekom baru. Posle verovatno na građevini. Izvini, mama, što ti ranije nismo rekli. Ali svejedno nas ne bi pustila. Javljaćemo se kod komšije na telefon, ako možemo. Slaćemo novac za tebe i za sekinu bebu. Sve je sređeno. GERGIN i GEORGI. “

Nora nije mogla da proguta pljuvačku. Prestade da diše. Istrča u dnevnu sobu – tamo je bilo tako čisto i uredno, tako čisto, bez ikakve odeće na podu, bez gomila čarapa, bez pokrivača koji su pali na obezbojeni persijski tepih koji je odavno ostao bez otadžbine.

Kreveti su bili namešteni tako pažljivo, čaršavi tako čvrsto zategnuti da Nora zaplaka. Čak je i prašina na ormarima obrisana, prozori su takođe bili oprani – prozori koji toliko dugo nisu bili oprani da je sunce izgledalo kao velika zarđala mrlja u gornjem uglu prozora okrenutog ka obroncima Vitoše.

U starom delu ormana, kupljenom posle rođenja blizanaca, užasno je zjapio prazan prostor – tamo su stajala dva stara kofera koja njen otac nije želeo da uzme, kada je krenuo za Dubai. „Tako su otrcani“, rekao je „da me je sramota da ih nosim kod Arapa.“

Dečaci su ih uzeli – dva stara kofera s kojima je Nora kao devojčica išla na ekskurziju u Veliko Trnovo, kada im je razredna bila gospođa Jordanova.

Sada starih kofera više nema, ni starog budilnika više nema – Norin deda ga je doneo iz sela u blizini reke Odre tokom Drugog svetskog rata, gde je bio vojnik pešadinac Prve bugarske vojske.

Bila je to Gerginova omiljena stvar – glancao je sat vunenom krpom i navijao ga je svaki dan.

Čak je i staro cveće, koje, ne zna se kako, nije uvenulo, bilo zaliveno.

Blizanci su pobegli u Španiju. Ili u Nemačku ili u Poljsku. Nije želela da razmišlja o tome gde će gladovati, tražeći bar u kome će početi da rade. Nije razmišljala ni o građevini. Bili su slabi za to.

Nora nije plakala ni razmišljala o svojoj majci, nije mogla da zamisli kako će joj pokazati ovu poruku na listu iz sveske na kvadratiće. Polako je prešla most preko Strume i krenula putem između vrba – starih vrba punih gnezda gavranova poput crnih zareza na sivoj svesci na nebu nad pustim gradom, potpuno pustim bez blizanaca.

Prevod s bugarskog: Elizabeta Georgiev

Autorka je poznata bugarska romansijerka i pripovedačica. Predsednica je Bugarskog PEN centra. Njen najprevođeniji roman „Četvrtak“ objavljen je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs