Odlazak večitog dečaka beogradske avangardne scene

Marković podseća da su Koja iz Discipline Kičme i Kosta Bunuševac sredinom devedesetih u klubu Akademija nastupali zajedno u sklopu performans rok grupe Beogradska Prevara Uličnog i Nadzemaljskog Sjaja, gde je sve, naravno, bila otvorena forma, improvizacija, sloboda kreacije u muzičkom, scenskom i supervizuelnom smislu.

Teoretičar umetnosti Stevan Vuković podseća na strast s kojom se Kosta Bunuševac predavao različitim vrstama medija, neretko smelo se poigravajući sa sopstvenim identitetom.

– U crnim hulahopkama, teget džemperu i sa roze minđušama nastupao je Kosta Bunuševac u svom Teatru misterija u beogradskom SKC-u krajem sedamdesetih godina, pred masovnom publikom koja se stalno vraćala na nova izvođenja njegovog komada „Dragiša, život je čudna stvar“, koju je izvodio sa grupom „Magnolija u samostanu sv. Ante i Merlin na ostrvu gubavaca“.

Taj imidž je, kao scenarista legendarne TV emisije „Beograd noću“ (koja je čak osvojila i nagradu Zlatna ruža Montrea) preneo na Olivera Mandića, čije pesme su činile okosnicu te emisije. Igrao je i u filmu „Dečko koji obećava“ Miše Radivojevića, koji je delimično sniman u tim istim prostorima, a od osnivanja kluba Akademija na Fakultetu likovnih umetnosti povremeno je tamo nastupao sa Kojom… – priča Vuković za Danas.

On kaže kako je posle mnogo priča o Bunuševcu, konačno imao prilike i da doživi njegov nastup, a kasnije i da ga upozna.

– Ja sam imao tu sreću da nakon toliko priča o njemu koje sam slušao od starijih poznanika, koji su meni i mojoj generaciji prenosili mitove o velikim magovima beogradskog andergraunda, njegov nastup sa Kojom i doživim davne devedesete godine u tom klubu…

Kasnije je audio snimak tog nastupa izašao i dostupan je čak i na Jutjubu. Naziv izdanja je „Beogradska Prevara Uličnog I Nadzemaljskog Sjaja“, a izdavač je bio Tom Tom Music.

A onda sam upoznao i Slobodana Šijana, koji se sa Kostom družio od studentskih dana, i organizovao zajedničko gledanje, analizu i tumačenje njegovog filma „Kosta Bunuševac u filmu o samom sebi“, iz 1970…

On u tom događaju nije učestvovao, samo Šijan, snimatelj Milorad Glušica i Ljubomir Šimunić, koji je u tom filmu nastupao uz Kostu…

Kosta nije hteo da se osvrće na neka prethodna vremena, već mi je predlagao da napravi veliki spektakl, nešto sasvim novo i uzbudljivo, za šta bi on osmislio i kostime i radnju i rekvizite i muziku i razne medijske sadržaje koji bi to pratili…

To se, nažalost, nije desilo, i očigledno i neće, ali ću zauvek pamtiti tu strast sa kojom mi je pričao kako bi taj događaj trebalo da izgleda, i snagu vizije koja ga je u momentu povela da ga vizualizuje i projektuje u priči, kao da je na njegovom osmišljavanju radio godinama… – ističe Stevan Vuković.

Slikarka Biljana Willimon kaže da je Kosta Bunuševac bio večiti dečak, čist i naivan, za koga ovdašnja sredina nikad nije imala dovoljno razumevanja.

– Kad neko u sedamdeset trećoj ode mlad, kažemo da to nije moguće. Kad je Kosta Bunuševac u pitanju, to je istina.

Večiti dečak beogradske avangardne likovne scene, centar nekadašnjih andergraund okupljanja, slikar, crtač, performer, one man show…

Čist i naivan u svetu prljavih i zlih. Pošten i neokaljan, u zemlji prepunoj prosečnih podrepaša. Rođen iz velike ljubavi u suncem okupanom Splitu, u nekadašnjoj Jugoslaviji, svoj put završio je u Beogradu, u Srbiji, koja za velike, talentovane i posebne poput njega, nije imala sluha.

Putuj, Kole, moj Dobri duše iz Galerije tajni! Putuj u zagrljaj svom sinu Vidanu, kojeg sa Vukicom nikada nisi preboleo. Putuj, dragi moj Kosta, čuvam te u srcu – rekla je Biljana Willimon za Danas opraštajući se od svog prijatelja.

Istoričarka umetnosti Jasna Tijardović pita se kako tako izuzetna umetnička ličnost kakav je bio Kosta Bunuševac nema iza sebe monografiju ili neki ozbiljniji kritički osvrt, pogotovo kao neko ko je delovao 50 godina na beogradskoj sceni.

Prema njenoj oceni, Kosta Bunuševac se po svom izrazu razlikovao od avangardne, pogotovo konceptualne umetnosti koja je zauzela radikalan stav.

– On se svojim celokupnim radom uključio u postmodernizam – smatra Tijardović dodajući (i na svom Fejsbuk nalogu, prim A. Ć.) da je Bunuševac bio poseban stvaralac, sasvim drugačijeg – “izrazitog ja” od promovisane avangrardne umetnosti, jedan od prvih performera, koji je prvi uveo kabare gest na sceni, te različite tranzitorne identitete.

Uz to, učestvovao je i u filmovima, pored ostalih i kao super-ridža u “Kako je propao rnr”, podsetila je Jasna Tijardović.

Ašok Murti, stilista, kaže da ko je zaista živeo osamdesete u Beogradu ne može da se priseti tog vremena a da deo tog sećanja ne bude, velikim delom, zauzeto Kostom Bunuševcem.

– To je bilo vreme kada je sve bilo apsolutno moguće, kada je Roma bila arivederči i kada neko kao Kosta Bunuševac nije bio samo greška u matrici.

I posle devedesetih Kosta je bio tihi heroj onog Beograda koji nije morao da bude glasan da bi neko shvatio koliko je važan.

A danas, danas Beograd gubi jednog od onih koji će ostati samo u sećanjima, onih koji su ga nosili u srcu koje je kucalo njegovim ritmom – poručio je Ašok Murti.