Odlazak večitog mladića

Srpski glumac preminuo je juče u Beogradu u 81. godini, nakon duge i teške bolesti. Kako prenose mediji, ove godine je dva puta podvrgnut operacijama na Institutu za urologiju i nefrologiju, jer je bolovao od raka.

Nikola Simić rođen je u Beogradu 18. maja 1934. godine, u pekarskoj porodici. Još kao gimnazijalac glumio je u dramskoj sekciji, a glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi Josipa Kulundžića, zajedno sa Velimirom Batom Živojinovićem, Aleksandrom Aleksovim, Radom Đuričin, Ružicom Sokić, Radmilom Andrić i Ljiljanom Marković. Da nije postao glumac, Nikola Simić sigurno bi bio slikar. Govorio je da je slikarstvo njegova prva umetnička ljubav, i zapravo je polagao i prijemni ispit za srednju umetničku školu u Novom Sadu. Ipak, stariji brat Slavko, takođe, čuveni glumac, ga je povukao u glumačke vode, sasvim slučajno, rekavši mu da nije položio prijemni.

„O potrebama brata i mojoj životnoj prekretnici. Slavko mi je pred kraj života, ničim izazvan, preneo pozdrav neke žene koja žali što nisam pošao u umetničku školu, kad sam već „položio prijemni ispit“… Ništa nisam pitao Slavka, a sve sam razumeo. On je u vreme boravka u Novom Sadu živeo sam. Ja bih mu tu bio samo smetnja. Zato mi je, nesvesno, javio da nisam položio prijemni i tako me iz slikarstva uveo u glumu“, kazao je u jednom intervjuu Simić.

Prvu ulogu u predstavi „Oklopni voz“ Miroslava Belovića dobio je još kao student 1957. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je stalni član postao dve godine kasnije. U ovom teatru ostao je do penzije.

U galeriji zapaženih uloga ostvarenih na scenama JDP-a posebno mesto pripada predstavi „Buba u uhu“, u kojoj je igrao još od 1971. godine i sa kojom je 7. juna 2011. proslavio jubilej 40 godina izvođenja. Naša najdugovečnija predstava, koju je po tekstu francuskog pisca Žorža Fejdoa režirao Ljubiša Ristić kao svoju diplomsku predstavu, ušla je u Ginisovu knjigu rekorda. Poseban kuriozitet je što je glavnu ulogu sve vreme igrao Nikola Simić, a iz premijerne podele i dalje su tu bili Branka Petrić, Rada Đuričin i Vlasta Velisavljević. Zapravo u više od hiljadu i po izvođenja „Bube u uhu“ Simić nikada nije izostao sa predstave, sve dok se nije razbole, u januaru ove godine.

Kreirao je brojne likove iz komičnog i dramskog repertoara JDP-a „Kandid ili Optimizam“, „Pseći valcer“, „Čekajući Godoa“, „Punjene tikvice“. Igrao je u mnogobrojnim filmovima i TV-serijama, poput „Više od igre“, „Nije nego“, „Diplomci“, „Davitelj protiv davitelja“, „Lajanje na zvezde“.

Ipak, legendarni status još za života stekao je ulogom večitog „mlađeg referenta“ Mite Pantića u filmskom serijalu „Tesna koža“ (1982 – 1991).

„Legendarni? Šta uopšte to znači? Čovek živi do onog trenutka dok ga ne zaborave, a s obzirom na to da sam ostavio veliki trag, mislim da me neće tako lako zaboraviti“, govorio je Simić.

Glumio je u jako popularnim televizijskim serijama: „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Agencija za SIS“, „Ljubav, navika, panika“, a poznat je i po tome što je u sinhronizacijama crtanih filmova na srpski jezik glas „pozajmljivao“

Dušku Dugoušku, Sekaču i Mikelanđelu u „Nindža kornjačama“, Megatronu, Blustriku i Čipu Čejsu u „Transformerisma“ i drugim crtanim junacima.

„Prvi Duško Dugouško bio je Mića Tatić. On je okupio ekipu s Đuzom, Nadom Blam… a onda je jednog dana trebalo ja da glumim Duška. Pitao sam se kako ću ja to, a onda pomislio – isto kao i on. Tako je nastao taj unjkav glas“, pričao je Simić, koji će zauvek ostati upamćen po imitaciji čuvenog crtanog junaka koji izgovara rečenicu: „Druškane, koji ti je vrag“.

Kada je penzionisao, i dalje je bio aktivan na pozorišnoj i filmskoj sceni. Pored pomenute kultne predstave „Buba u uhu“, igrao je i u mjuziklu „Producenti“ u Pozorištu na Terazijama. Ovo je bio njegov prvi mjuzikl, u kome je pevao, igrao i glumio, mladalački spretno, na pragu osme decenije.

Zapravo njegova vedrina i dečaštvo ostaće uvek vezani uz njegovo ime. „Imam stav da nikad ne ustajem na ‘levu’ nogu. Uvek sam zadovoljan, retko ljut“, govorio je večiti mladić.

Poslednju filmsku ulogu ostvario je u filmu „Beli lavovi“, a trebalo je da zaigra u petom nastavku „Tesne kože“ i drugom delu „Zone Zamfirove“.

Tokom duge karijere osvojio je niz nagrada: „Ćele kulu“ (današnju „Naisu“) za najbolju filmsku kreaciju 1975, i nagrade za životno delo „Branislav Nušić“, „Pavle Vuisić“ i „Zlatni ćuran“. Bavio se i pisanjem, a ostala je nerealizovana njegova serija „Zlatno jaje“.

Ima ćerku Anu i unuke Isidoru i Saru.

Rada Đuričin, glumica

Predstava „Buba u uhu“, 43 godine, 43 sezone na repertoaru JDP, najomiljenija u Beogradu, ali ne samo tu, zahvaljujući Nikoli Simiću, koji je stub ove predstave. Izuzetnim svojim darom učinio ju je tako dugovečnom i omiljenom. Njegov odlazak je i odlazak Bube, naše Bube sa repertoara. Od premijere ‘71. pa do januara 2014. mi smo zajedno i svi smo pomalo u neverici, jer kao da još čujemo one ovacije publike kada Nikola ostane na bini sam da se pokloni. Nikola Simić imao je nepresušnu energiju i verovali smo da će sve to još dugo, dugo da traje. Danas se od njega rastajemo i beskrajno smo tužni. A moj i njegov život prepliću se još iz studentskih dana, a nastavlja se u JDP-u. Osim ogromnog uvažavanja ozbiljnosti u poslu, donosio nam je radost svojim iskričavim duhom i privatno. Mnogo je znao i umeo, a i voleo da radi u kući. Voleo je da kuva, da neguje svoju baštu, da slika, a potajno je pisao i pesme, nežne, pune ljubavi. Imala sam čast da ih čujem i verujem da će se za njih tek čuti. Iznad svega i svakoga voleo je svoju, kako ju je on zvao, „ćeru“, a ona mu je tu bezgraničnu ljubav uzvratila u danima njegove bolesti. Nikola Simić ostavio je za sobom mnogo tužnih obožavalaca, ali ostavio je i mnogo tragova po kojima ćemo svi moći da ga pamtimo i da od njega učimo.

Slobodan Boda Ninković, glumac

Slučajnosti ne postoje. Na dan kada prvi put izlazimo pred publiku sa novom predstavom „Tri klase i gospođa Nušić“, koju je režirala Milica Kralj, obeležićemo trogodišnjicu kako nas je napustio Miličin otac Pera Kralj, a moramo da se oprostimo i od Nikole Simića. Obojica su sinonimi za veliku radost publike. Obojica su pretočili život u glumu. Predstava koju izvodimo posvećena je ovim velikim ljudima.

Nikola Simić samo zbog bolesti poslednjih meseci nije izlazio na scenu. Imao sam tu čast da često sa njim igram i na filmu i u pozorištu i uvek je imao taj dečački, detinji neophodan impuls za igru, šalu i nadmetanje. Sećam se kako je, dok smo igrali „Punjene tikvice“, kada bih iznosio na scenu istoimeno jelo, umeo da vrelu šerpu stavi na grudi Bate Paskaljevića ili da, kako bi nas preduhitrio u našoj alavosti, strašno zaljuti jelo… To je taj duh koji je potreban da bismo lakše izlazili na kraj sa svim poteškoćama.

Milica Kralj, rediteljka

Pamtiću Nikolu Simića po neizmernom šarmu, ludačkoj energiji i posvećenosti koja izumire. Malo se i plašim s obzirom da sam odrasla uz ljude koji su već u pozorišnim enciklopedijama, a koji polako odlaze. Šta ćemo mi koji ostajemo? Ima li među nama nekih koji mogu da nadomeste ovako velike gubitke?

Slobodan Šuljagić, reditelj

Nikola Simić je bio genije. Balkanski bog komedije. Napravio je čitavu galeriju izuzetnih likova. Komičari obično kada naprave veliki lik, nose ga čitavog svog života. Tako je Čaplin igrao skitnicu u većini svojih filmova ili Čkalja smetenog čoveka. Međutim, Nikola Simić je svaki svoj lik gradio ispočetka. Od izbora kostima, preko izgleda i dijaloga, imao je hiljade ideja. Njegova lakoća u igri bila je posledica izuzetne sposobnosti, zbog koje će svi pamtiti Acu Brzića u „Diplomcima“, Gulivera u „Više od igre“, Mitu Pantića u „Tesnoj koži“, Ostojića u „Srećnim ljudima“, Miću u „Ljubav, navika, panika“ ili Spiridona Don Karamarkovića u „Agenciji za SIS“. Zato glumci umiru a njihove uloge ostaju i posle njih. On je ostavio svoju dušu u tim sjajnim likovima koje je publici podarila umetnost ovog velikog glumca.