Državna odlikovanja za podobne i one koji ćute: Zašto je podrška predsedniku postao glavni kriterijum za dodelu ordenja?

Najvažniji kriterijumi za državna priznanja, kako smo iznova videli, jesu javna podrška predsedniku i lojalnost njegovom SNS-u, ili bar žmurenje i ćutanje što više od decenije živimo u duboko kriminalizovanom društvu, u laži i u fikciji u kojima su poništeni svi sistemi vrednosti.

Tako su, u duhu konfuzije naše stvarnosti koja se široko uvukla i u kuturu, dodeljena i sretenjska odlikovanja koja su poneli umetnici čije su karijere neosporne, kao i oni za koje uopšte nemamo pojma po kojim su se kriterijumima tu našli.

Ali, i jednima i drugima uglavnom je zajedničko to što glasno ili tiho aplaudiraju predsedniku, ili mu makar ne zvižde, da ne pominjemo da nikada nisu primećeni na protestima protiv Rio Tinta, „Srbija protiv nasilja“, Marš za Sajam…, ili, ne daj bože, za slobodu medija.

Slavni glumac i reditelj Lazar Ristovski, koji se „proslavio“ i aplauzima, i utvrdio kao amblem AV i SNS-a, dobio je na Sretenje Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena.

Odlikovani su i glumac i reditelj Nikola Pejaković, glumica NP u Beogradu Radmila Živković, dirigent Bojan Suđić, baletski igrač Konstantin Kostjukov, tenor, profesor na FMU Nikola Kitanovski, bariton Željko Lučić koji je januara ove godine posle kulturnog skandala imenovan za umetničkog direktora Opere NP, pošto je Nikola Mijailović, takođe bariton poznat u svetu, podneo ostavku na tu funkciju.

Jer, kako je izjavio Mijailović, „video je da je u nacionalnom teatru poželjno da se potpiše spisak za podršku predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, i procenio je da mu tu više nije mesto“.

Urušavanje elitne kuture i degradiranje vrhunskih umetnika koji su svojim dostignućima proslavili Srbiju u svetu, a koji vide da je naše „zlatno doba“ mrkli mrak u svim sferama društva, pokazalo se i na ovoj fešti, na kojoj su i pevačice narodne muzike Lepa Lukić i Zorica Brunclik odlikovane Zlatnom medaljom za zasluge.

Uz svo poštovanje njihovih „resora“ i karijera, više je nego logično pitanje zbog čega predsednik smatra da su Lukić i Brunclik zaslužile ovako visoko državno priznanje, u sferi muzike koja se stvara za najmasovniju potrošnju?

Ili, iako znamo da od Vučića i njegove vlasti nikada ništa ne bi prihvatili da dobiju, ipak je „zanimljivo“ zašto akademik Ljubomir Simović, ili glumica Svetlana Ceca Bojković, ili reditelji Goran Marković, Srđan Karanović, ili književnica i rediteljka Vida Ognjenović…, koji su našu umetnost predstavili u svetu, ne zaslužuju odlikivanje svoje zemlje?

Mimikrija i „prodaja magle“ koje je ova vlast specijalizirala, na svečanosti na Sretenje možda se ipak najviše pokazala u tome što je Beogradskoj filharmoniji dodeljen Sretenjski orden prvog stepena.

I to samo nekoliko dana pošto su Filharmoničari obavestili publiku i javnost o teškim egzistencijalnim i tehničkim problemima u kojima rade i stvaraju.

Pred početak koncerta 9. januara, muzičari koji se po virtuoznosti svrstavaju među deset najboljih orkestara u svetu, pročitali su svoj apel upućen Ministarstvu kulture i državi:

„Pronoseći ime našeg grada i zemlje širom sveta, svaki put se suočavamo sve više sa činjenicom da smo u svom gradu i u svojoj zemlji tako visoko obrazovani, a tako nisko vrednovani. Da tako dobro i mnogo sviramo, a da smo tako malo i loše plaćeni.

Biti Filharmoničar je jednako biti reprezentativac, a Filharmonija je kulturna reprezentacija koja iznova i višestruko služi svojoj državi na ponos i na čast. Ali, bez obzira na to, oni koji odlučuju o nama, pitaju: „Po čemu ste vi posebni?“.

Dokle doseže bahati cinizam vlasti možda se zaista najbolje može analizirati kroz ovo pitanje i odnos prema Filharmoničarima i Beogradskoj filharmoniji.

Odgovor bi trebalo da daju umetnici sa ove „druge strane“, oni koji na sve ćute ili aplaudiraju predsedniku.