Odrasla sam u kući bez knjiga: Norveška književnica Vigdis Jurt, gošća sedmog festivala „Njena zemlja“ za Danas

Gošća festivala je norveška spisateljica Vigdis Jurt čije je knjige „Nasleđe“ i „Da li je majka mrtva“ Štrik objavio u prevodu Radoša Kosovića. Tim povodom upriličen je razgovor sa njom za Danas.

U romanu „Da li je majka mrtva“ glavni lik je Johana, rekla bih Vaš alter ego (sveti Jovan). Da li je to znak da vaš etički kodeks izvire iz Biblije? Zanimljivo mi je da krajnji cilj vašeg romana nije – oprost, nije nimalo biblijski. Cilj je suočavanje, raskrinkavanje, u krajnjem slučaju obračun. Shvatam, i iz vlastitog iskustva, da nam je neophodno da se obračunamo sa patrijarhatom koji nas je gušio, a to najčešće znači sa vlastitom majkom, onom čija je rodna uloga da nas upodobi patrijarhalnim vrednostima. Da li je oprost, koga zapravo nema u vašim knjigama, izlaz? Možemo li bez oprosta nastaviti život? Da li je ogoljavanje sebe do krvi poput losa koji se oslobađa starih rogova put slobode ili samo dodatni teret?

– Mislim da je jako teško oprostiti nešto što nije priznato, što nije izrečeno. U odsustvu komunikacije sve je još mnogo teže. Kada nema razgovora Johana mora da ga izmišlja. Pošto nema načina da sretne svoju majku – ona ne zna ko je njena majka – majčina slika u stvari je njena fantazija. Mi smo često opsednuti poricanjem. U odsustvu komunikacije Johana veruje da bi kada bi razgovarala sa majkom došla do neke vrste smirenja. Ono što Johana mora da nauči je da odustane i da prestane da se nada. Kada kucaš na vrata i opet kucaš i opet zamorno je biti odbijen. Tek kada se okrene i prestane da pokušava ona postaje slobodna.
Biblija je vrlo interesantna knjiga za nas pošto živimo u hrišćanskom svetu. Ona podstiče mnoge dobre ali i mnoge loše stvari. Najvažniji filozof za mene je Seren Kjerkegor, ne zato što je bio hrišćanin, jer mislim da on nije bio hrišćanin, već zato što je bio prvi egzistencijalista. On je insistirao na tome da pravimo vlastite izbore.
Johana ima sina, nadam se da ima prijatelje, ali nema nadu, jer je odustala od komunikacije sa majkom.

Junakinja vašeg romana „Nasleđe“ Birgjut je sama sebi stvorila život po vlastitoj meri. Ona nije zainteresovana za materijalna dobra koja se dele po smrti oca. Ona samo hoće da porodica zaista čuje njenu istinu o traumatičnom iskustvu incesta kome je bila izložena od pete do sedme godine. Moram da kažem, pošto sam više od jedne decenije radila i sa žrtvama incesta, da ste u knjizi uhvatili bit tog delikta koja se u crno-belim slikama, koje dolazi iz institucija, često izostavlja. Žrtve – deca su dovedene u potpuno protivrečno stanje da doživljavaju pažnju, dosta dugo i prijatnost, koju smatraju ljubavlju, a sa druge strane ne shvataju šta ih je snašlo, jer su deca.

– Tema knjige je nemogućnost da te čuju i osećaj da poriču tvoje iskustvo. Birgjut ima osećaj da je ona ta koja je kriva jer će biti uništena porodica ako kaže istinu i da ona mora da bira između sebe i porodice. Ono što joj porodica indirektno poručuje je: ako tvoja istina izađe napolje, porodica će biti uništena. To je onda tvoja krivica. Ona zato čeka pravi trenutak da kaže i ne suočava se pojedinačno sa članovima porodice.
Ako poveruješ Birgjut otvaraš crnu rupu. Otac kaže: zar bih ja tako nešto učinio? Nema dokaza. Zato je lako razumeti zašto se veruje ocu. Ako biraš da njoj poveruješ neće biti očevog rođendana, Božića, proslava… Zato većina porodica u takvim situacijama bira da poveruje ocu koji poriče.

 Ljubica Pupezin, glavna urednica Štrika koji objavljuje vaše knjige, rekla mi je da ste prvo pisali literaturu za decu. Moja drugarica Vera Litričin je u ženskom pokretu devedesetih otvorila Centar za mlade devojke jer je verovala da itekako ima smisla raditi sa devojčicama koje su pretrpele nasilje. Šta je Vas motivisalo da pišete za decu?

– Odrasla sam u kući bez knjiga. Verovala sam da knjiga u kući donosi prosperitet. Kao dete sam izmišljala priče deci. U odraslom dobu sam imala veliki respekt prema knjigama za odrasle, ali sa druge strane sam već imala iskustva u obraćanju deci.

Na čemu sada radite?

– Pišem o teškoćama i izazovima pokušaja da se bude dobro ljudsko biće, jer je jako teško biti dobar čovek.