Ako je Ranković bio Titova desna ruka, Đilas je bio Brozova levica

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. “Posle dolaska Josipa Broza Tita na čelo KPJ 1937. godine, Đilas je postao član najužeg partijskog rukovodstva, Centralnog komiteta KPJ i Politbiroa CK KPJ.”
   Nikada nije napisana “Istorija KPJ” kao službeno objavljena građa kao u drugim zemljama “komunističkog lagera”, istinita i nesporno istorijski utemeljena. Zašto? Zato što, bez obzira na sve neistine kojima obiluje naša komunistička istorijografija, ipak se nije moglo službeno objaviti da je Josip Broz došao na čelo KPJ 1937. Na to bi sigurno reagovali sovjetski istoričari pozivajući se na arhive Kominterne. Naime, 1937. je u Moskvi likvidiran Milan Gorkić i raspuštena KPJ. Josip Broz je imenovan za organizacionog sekretara KPJ čiji je zadatak bio da se vrati u zemlju i pripremi održavanje Kongresa KPJ na kome će biti izabrano novo rukovodstvo. To se nikada nije dogodilo jer se struja Petka Miletića u Jugoslaviji (uglavnom Srba i Crnogoraca, mnogi sa stažom od 1919) usprotivila toj odluci, odnosno Josipu Brozu. U toku te “rasprave” i Petko Miletić je likvidiran u Moskvi. Tito je oko sebe okupio Hrvate sa Hebrangom i Slovence sa Kardeljem, i srpsku mlađariju sa Đilasom i Rankovićem. Kad je 6. aprila 1941. Jugoslavija napadnuta KPJ nije formalno postojala jer tako nešto je mogla da verifikuje samo Kominterna. Staljin nikada nije bio za Tita što je kulminiralo 1948. Ostalo je manje istorijski sporno što je tiče KPJ, odnosno SKJ.

   1. Slazem se da je datum dolaska Tita na celo KPJ upitan, kao sto je upitan i sam nacin. Ali u vezi sa time bih izneo svoje misljenje da je u celoj prici to najmanje bitno. Cinjenica je da je KPJ bila u ilegali, bez Sekretara, sa raznim frakcijama, da je clanstvo bilo malobrojno i pasivno, itd., ukratko potpuno rasulo. Ali je Titov znacaj (iz perspektive komunista i buducih dogadjanja) tim veci, jer je u takvim uslovima uspeo da obnovi organizaciju, mobilise clanstvo i pripremi KPJ za dogadjaje koji su sledili (2.Svetski rat). Da li je on sebe stavio (jer to Moskva nikada nije zvanicno ucinila) na celo KPJ 1937. ili, verovatnije, 1939. skoro je pa nebitno. Cinjenica je da je svih tih godina, on fanaticno radio na tome (sta sve tu spada, i koliko je od toga bilo moralno (ne)prihvatljivih stvari , posebna je tema). Po meni, ako ostavimo moralne i ideoloske sudove po strani, zadivljujuce je da je neko ko je bio jedva poznat u KPJ uspeo da se probije na celo i vremenom stvori partiju koja je iz potpune ilegale i sa ivice nestanka dosla na vlast. To je samo po sebi fascinantno. Ponavljam, ne ulazim u metode koje su koriscene (ali i ne zaboravimo da je to bilo pre 80 i vise godina, kada nije bilo medija za masovnu manipulaciju, svega onoga sto politicarima stoji na raspolaganju danas).

2. „Успомене комунистичких дисидената из времена практиковања њихове заблуде (рецимо од 1945 до 1960) личе на успомене које би један од ђавола који је дезертирао имао о паклу. Те успомене су корисне јер описују пакао, али ми никад не треба да заборавимо да су ови извештачи о паклу у њему били не жртве него ђаволи.“
             Борислав Пекић