Odvaljeni, upotreba droga u Trećem rajhu: U tome nema ničeg arijevskog, već pre nečeg hemijski nemačkog (FOTO)

Knjiga koju potpisuje Norman Oler, i koju je objavilo Blum izdavaštvo nastala je posle više godina istraživanja arhiva i pokazuje kako je nemačko društvo reagovalo na široku upotrebu narkotika.

Munjevit, nezaustavljiv napad posredstvom blickriga čija je uspešnost pripisivana neverovatnoj disciplini nemačke vojske zapravo je rezultat zloupotrebe najobičnijih droga.

Aleksandar Šurbatović ispred Blum izdavaštva podsetio je na to u emisiji Scena, dodajući da su 1940. nacisti žustro napredovali kroz Holandiju i Francusku uspevajući da za osam ili deset sati pređu 40 kilometara bez stajanja i bez spavanja.

„Način na koji su oni počeli da upotrebljavaju drogu od 1940. pa nadalje je bio fascinantan, ali kao i kod svake droge ona vas u početku diže daje vam „hajp“, čini od vas nadljude, ali ako je dugotrajno upotrebljavate ona upravo ima suprotan efekat i umrtvljuje vas. To je ono što se upravo desilo iskusnim vojnicima kada droga više nije delovala na njih i kada su prestali da budu efikasni. Ono što je možda najzanimljivije u knjizi su dnevnici Hitlerovog doktora Teodora Morela, koji je, rekao bih, glavna ličnost ove knjige „ kazao je Šurbatović u razgovoru za N1.

Moreli je, kako je naveo, vodio svakodnevno dnevnike o tome kako je Hitlera opsluživao – od ranog jutra raznim vitaminskim koktelima i drogama kao što su pervitin, kokain i tako dalje .

„Ne biste verovali pervitin, današnji amfetamin i kokain su u apotekama prodavani sasvim slobodno“, rekaoje Šurbatović, dodajući da je postajala i reklamna kampanja u kojoj se pervitin preporučuje trudnicama.

„Devedeset odsto nacističke nemačke vrhuške bilo je pod teškim drogama. Iz ove perspektive sad sve izgleda drugačije i sada možemo da shvatimo zašto su bili toliko ludi. Ova knjiga pobuđuje veliko interesovanje i mislim da je to jako bitno u ovo vreme kada polako počinjemo da zaboravljamo šta se dešavalo u Drugom svetskom ratu, a važno je da se podsetimo tih stvari kao i da skrenemo pažnju mlađim generacijama na tu stravu, koja se desila između 1939. i 1945. i koju nikada ne smemo da zaboravimo“ , zaključio je Aleksandar Šurbatović.

Na sajtu Blum izdavaštva navodi se da su Hitler i Gering, bili teški zavisnici od metamfetamina,
kokaina, eukodala, morfijuma, koje su primali intravenozno.

Dnevnici Hitlerovog ličnog lekara, Teodora Morela, otkrivaju nam da je nacistički vođa neke od najvažnijih, najstrašnijih, ali srećom i najpogrešnijih odluka doneo upravo pod uticajem teških droga.

„Ova knjiga nam otkriva kako je Gering mogao da sasvim dokrajči britansku vojsku kod Dankerka, ali je baš ta dva presudna dana bio potpuno drogiran i nesposoban da zada završni udarac koji bi verovatno promenio tok rata“, navodi se u osvrtu na ovo izdanje na sajtu izdavača.

Dodaje se takođe i da je suluda samoubilačka kontraofanziva u Ardenima, kao i iznenadna odluka da se krene na sovjetska naftna polja, takođe rezultat Hitlerovog gubljenja veze sa realnošću usled teške intoksikacije.

“Droge svakako ne mogu biti opravdanje za počinjene zločine, ali svakako mogu biti objašnjenje za njihov intenzitet i neshvatljiv obim. Polako počinjemo da shvatamo činjenicu, ne samo da je grupa psihopata bila na čelu najveće svetske vojske, već i da su te psihopate, preko svega, bili potpuno „odvaljeni”, ističe se između ostalog u tekstu na sajtu Blum izdavaštva.

Ovde se iz odlomka da saznati i kako je Norman Oler prikupljao građu za svoju knjigu, a zanimljivo je da nas u nju uvodi kroz pasuse konciprane slično uputstvu za lek.

Dakle, prema rečima, Olera, građa za knjiga pronađena  je u Koblencu, i to u prozaičnom okruženju Saveznog arhiva smeštenog u betonskom zdanju sagrađenom osamdesetih godina.

“Zaostavština Tea Morela, ličnog Hitlerovog lekara, više mi nije davala mira. Stalno sam prelistavao Morelov dnevnik; tu sam nalazio tajanstvene beleške koje se odnose na „pacijenta A“. Koristeći lupu, nastojao sam da dešifrujem gotovo nečitak rukopis. Stranice su bile potpuno ižvrljane; na njima sam često nalazio beleške poput „inj.w.“ ili samo „x“. Počeo sam da shvatam: svakodnevne injekcije čudotvorne supstance, sve veće doze“, piše Oler.

U poglavlju Dijagnoza on skreće pažnjiu kako se drogama u Trećem rajhu zna iznenađujuće malo, ne samo u javnosti već i među istoričarima.

„Postoje neki naučni i novinarski radovi, ali ne i opšti pregled ove teme. Nedostaje sveobuhvatan i na činjenicama zasnovan prikaz o delovanju opojnih sredstava na događaje u nacističkoj državi i na bojnim poljima Drugog svetskog rata“, piše Oler.

Prema njegovim rečima od materijala na temu droga u Trećem rajhu jedini izuzetak predstavlja briljantna antologija: Werner Piepers Nazis on Speed.

U pasusu Sadržaj pakovanja Oler ističe da Odvaljivanje dovodi do krvoločnih masovnih ubistava i zavisnicima se, bez obzira na rasu i narodnost, poput otrova uvlači pod kožu, direktno ulazi u arterije i vene.

„U tome nema ničeg arijevskog, već pre nečeg hemijski nemačkog i potpuno otrovnog. Jer, tamo gde ideologija nije bila dovoljna, uprkos svim zabranama, u pomoć su, kako u bazi tako i na samom vrhu, priticala farmaceutska sredstva. U tom pogledu, opojnim sredstvom metafetaminom (danas poznatim pod imenom „kristal met“), u velikoj tajnosti snabdevani su kako Hitler tako i nemačka vojska u osvajačkim pohodima. U odnosu prema drogama ondašnji izvršioci pokazivali su licemerje, čije razotrkivanje osvetljava odlučujuće aspekte njihovih nedela. Skinuta je maska s nečeg za šta nismo ni slutili da je postojalo.“, zaključuje Norman Oler u tekstu na početku knjige.