Odvažan dijalektički eksperiment

Igraju: Manuela Clarin, Kristin Elsen, Marie Groothof, Walter Hess, Eva Loebau, Christian Loeber, Benjamin Radjaipour, Sibylle Sailer, Anna Maria Sturm.

Tri sestre – Maša, Olga i Irina sanjaju iz ruske provincije o uzbudljivom životu u metropoli Moskvi. Iako se društvo nalazi na prelomu, tri sestre nastoje da svoj život, iz straha od konačnosti, ne promene. Budućnost ostaje za njih samo velika nada, iako niko ne zna šta će ona doneti. Počev od 1901. klasik „Tri sestre“ Antona Pavloviča Čehova je vrlo često u postavkama interpretiran kao znak dekadencije predrevolucionarnog građanskog društva.

Suzana Kenedi pak nastoji da svojom režijom protagonistkinje od toga oslobodi i postigne nekakvu izmenu perspektive. Šta ako je vreme zapravo krug i ako se svaki momenat našeg života ponovo živi? Za Ničea je to večni povratak istog. Možda ljudi i nisu producenti sopstvenih sudbina. Možda su samo druge snage u igri. Otud scena dočarava utisak vremenske petlje.

U dramatičnom kovitlacu oblaka i višeglasnim jaucima ljudskih glasova lebdi bina u Kamernom pozorištu koja podseća na veće okno u kome sede tri sestre zabrađene u crne marame, dočekujući svoje goste. Uglavnom su u belim haljinama, nekad u farmerkama i rolkama sa lateks-maskama, gledajući nas kao modne lutke iz izloga, ukočenih izraza lica. Glasovi su odvojeni od tela protagonista te se sve zbiva u efektu voiceover(a). Izvesna monotonija Čehovljevih drama se i ovde oseća, jer se ništa (u provinciji) ne zbiva, zbog čega one i žele „u Moskvu, u Moskvu“, uhvaćene u klopku između nostalgičnog sećanja na svoje detinjstvo i nade u budućnost oslobođenje sadašnjice. Za mnoge posetioce ova inscenacije deluje kao košmar. Kenedi ovome pridodaje i dozu egzotičnih mudrosti. Autorka i režiserka sebe naziva „šamankom“. Tako su se dramaturški udrobljeni našli Niče i duhovne prakse budističke filozofije.

Napetost između utopijskog sna o mnogo lepšoj budućnosti i košmara osećanja sapetosti u sopstvenoj egzistenciji tačka je na kojoj Kenedi repetitivno insistira. Vizuelno je ova inscenacija senzacionalna. Tehnološka virtuoznost – kao prelaz iz druge u treću dimenziju – je zadivljujuća. Kenedi celokupnu postavku daje u kratkim rezovima kao u začaranom krugu. U stilu Tableaux vivants ona grupiše ove voštane figure i stavlja ih pod jarke snopove reflektora, igra se Playback(a) ili dopušta protagonistima da nejasnim gestovima sinhronizovano gestikuliraju ili po nekoliko sekundi ostavljajući pozornicu u mraku uz postojano mrmljanje nerazgovetnih glasova i zvuk fanfara. Sve se to ponavlja u dugim konstelacijama, uramljeno u jednu video-projekciju.

Publika je dugim aplauzom nagradila ovaj neuobičajeni procep teatra u vizuelnu umetnost. Ovo je bilo i filozofsko veče u 90 minuta sa preciznim instalacijama – poluperformans, polukošmarna atmosfera, kao simulacija simulacije depersonalizovane čehovljevske supstance.