Ova sumorna, nadrealna, bizarna, i (tek ćemo saznati koliko) traumatična godina bila je veliki test empatije i solidarnosti, kapaciteta da se izdrži osećanje nemoći i neizvesnosti, kao i jasni uvid u nepravednu postavku sveta.
Zadatak koji je svako od nas dobio, između ostalog, jeste da redefiniše značenje reči smisao.
Posmatrala sam ovu tužnu godinu kao neki socijalni i psihološki eksperiment, ali uglavnom sam najviše razmišljala o zdravstvenim radnicima, ljudima koji su izgubili nekog bliskog, kao i o ljudima koji su izgubili posao, i samim tim osnovno tlo pod nogama.
Gledala sam u nauku kao u izvor svetlosti i nade, baš kao i u umetnost.
Najlepša poezija su mi bili tekstovi naučnika koji su pokušavali da nam osvetle ovo šta nam se dešavalo, to je bila uteha velika kao muzika ili književnost. Godina 2020. je kao rođendanska proslava na koju niko nije došao.
Čitave profesije su zamrle ove godine, pa tako i uglavnom sve što se tiče muzike, što bi trebalo da je tema ovog mog odgovora, a posebno organizacija koncerata.
Sve je postalo nekako veoma tužno, i trud i odustajanje, i tišina i pokušaji.
Moj bend Autopark je trebalo svečano da obeleži dvadesetogodišnjicu benda, koncertom i izdavanjem petog albuma, ali, naravno, ništa od toga se nije desilo.
Prvog septembra ove godine trebalo je da budem u publici na koncertu grupe Pixies u Beogradu.
Biće vremena, rekla bih da svet trenutno ima veće probleme.
Pošto sam ove godine prvi put malo posustala s praćenjem novih izdanja, nove umetnosti, zbog nepredvidljivosti sopstvenih osećanja, bila sam manje otvorena za nova iskustva te vrste (muziku najintenzivnije osećam, pa zato), ali više za neka druga iskustva.
Neretko sam razmišljala i o tome kako bi svet izgledao kada bi umetnost stala, i koliko ljudi uopšte otvaraju srce za novu umetnost.
Sumorna razmišljanja, u skladu s godinom.
Moj omiljeni album od ovo malo albuma koje sam slušala ove godine je „Have We Met'“ kanadskog muzičara Dana Bejara, koji se potpisuje kao Destroyer, kompleksan, slojevit, raznovrstan, pametan i seksi.
Od knjiga, najviše su me pomerila dva izdanja izdavačke kuće Besna kobila koja sam pročitala pre neki dan i i dalje sam pod utiskom.
Jedna je „More je bilo mirno“, dirljiva i poetična grafička novela po tekstu Tanje Stupar Trifunović i sa ilustracijama Tatjane Vidojević, kao i knjiga „Oruđe bez delanja“.
To je mračna ali spektakularno važna, veća-od-života priča bez teksta, o nepravdi, nejednakosti i modernom robovlasništvu, priča u slikama neverovatne slikarke Biljane Đurđević.
Nadam se da će ljudi shvatiti važnost ove knjige, kao i lepotu slikarstva Biljane Đurđević koje bih sebično opisala kao ‘po mom ukusu’.
Veliki naklon za Besnu kobilu i ovakve hrabre izbore i sjajnu štampu.
Verujem da se ova godina tek taloži u nama, i kada bude sazrelo kao iskustvo u našim ćelijama, kreativnost će tek buknuti i mislim da će mnogo značajnih dela nastati jednom kao odgovor na čitav ovaj period.
Ovo će sve proći, i ova godina, i sledeća godina, i pandemija, ali najveći poraz će biti ako sve ovo šta se desilo zaboravimo, i ako se ništa ne promeni, ako nam totalitet ljudskog iskustva, kao i naše lično, ništa ne donese.
Nadam se da više nikada nećemo uzimati život i stvari koje su nam važne kao neupitnu datost, nadam se da više nikada nećemo sumnjati u veličinu i važnost nauke i umetnosti, nebo puno nade.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
