Okarakterisan sam kao "crn", jedino što sam malo bolje prošao od svojih kolega

Manifestacija koje se održava drugu godinu za redom u bioskopu Abazija kraj jezera Palić svoje zatvaranje 11. septembra posvetiće slavnom autoru. Tada će Kadijeviću biti uručena nagrada nakon čega će biti prikazan njegov film „Sveto mesto“.

Kadijević se u svom filmskom opusu bavio najrazličitijim temama – od ratnih motiva („Praznik“, „Pohod“), preko istorijskih tema („Karađorđeva smrt“, „Vuk Karadžić“), pa sve do fantastike i horora („Leptirica“, „Sveto mesto“), čiji je začetnik na prostoru bivše Jugoslavije. U razgovoru za Danas on govori o nagradi, karijeri, ali i nikad snimljenom projektu o Jasenovcu.

– Ova nagrada mi je posebno draga zato što je došla u ovo pozno doba kada se više nisam nadao ničemu. Kada je prošlo moje vreme. Kada se nalazim u jednom životnom dobu koje nisam ni predviđao da ću doživeti. Ova nagrada ne može da me vrati u život. Ali me je svakako obradovala. Zbog nje sam osetio neku solidarnost sa tim ljudima koji se bave istom profesijom kao i ja, i filmom koji volim neizmerno. Mislim da je film nešto najdivnije što postoji među umetnostima – kaže Kadijević.

Zanimljivo je da ste nagradu „Bela Lugoši“ dobili za vaš doprinos horor žanru, iako ste se u svojoj karijeri bavili raznim temama…

– To je jedan od žanrova koji sam radio. Nemam afinitet prema horor žanru. Uglavnom je to jedna vrsta zabavnog filma koji se poigrava sa nečijim emocijama. Mene to nije zanimalo. Mene su i ranije privlačili onostrane teme, slutnja paralelne, transcendentalne realnosti. Ja nisam ateista a još manje sam bogomoljac. Na pitanje ima li boga odgovaram da „ne znam“. Ono što sam ja hteo da učinim nema nikakve veze sa efektom straha.

Pa ipak, nakon prikazivanja „Leptirice“ zabeležen je i jedan smrtni slučaj…

– Da, bilo je i smrtnih slučajeva. U javnosti je nastala polemika da li je uopšte i trebalo pustiti jedan tako strašan film. Nastavnici u školama upućivali su decu da gledaju film misleći da će to biti ekranizacija Milovana Glišića. Umesto toga pojavilo se nešto što sa Glišićem nema veze osim što se pominje Sava Savanović, koji se u filmu i ne vidi. Dogodilo se nešto što se useklo u sam duh gledalaca. Sećam se da sam sutradan posle premijere išao do grada. U autobusu, na pijaci… svi su pričali o „Leptirici“. To je dotle išlo da su roditelji dovodili decu u stan glumice Mirjane Nikolić da je vide i da je opipaju da shvate da nije vampir. Imali su ozbiljne traume posle filma.
Ali ja nisam imao nameru da napravim tako strašan film. Da proizvedem taj efekat strave i užasa. „Leptiricu“ sam pravio misleći da će to biti komedija. Meni je bilo stalo da pređem rampu ordinarne realnosti koja je bila dominantna paradigma jugoslovenskog filma. Jedna sadržina koja je potpuno imaginarna nije ništa manje realna nego ona što se dešava pred nama. Zanimalo me je da dosegnem metafizičku stranu života. Zanimala me je ta „poetska fantastika“. U našoj maloj kinematografiji nismo imali ni pokušaja da se uđe u to. Ja sam želeo da dođem do te zapostavljene dimenzije koja nikada nije ekranizovana, koja nije čak ni tematizovana na filmu.

Pre „Leptirice“ i „Svetog mesta“ bili ste poznati kao neko ko je snimao ratne filmove. Ko je bio deo crnog talasa…

– Drugi svetski rat bio je apokalipsa. Čudim se i danas da sam ostao živ. Detinjstvo sam proveo u ratu lutajući po četničkoj Šumadiji. To u meni živi večito. To je moja slika sveta. Ali zbog toga nisam postao mizantrop ili fatalista, već sam shvatio da je to zapravo najveći kapital. Što je paradoks. Od tog iskustva i tih slika, napravio sam čitav ciklus ratnih filmova, koji su možda najcrnji od svih jugoslovenskih filmova. Kada hoćete da se bavite filmom, važno je da sebi postavite pitanje šta ja to imam da kažem. Najlakše je videti neki mediteranski film, Bertolučija, i reći, sad ću i ja tako nešto. Ja to nisam hteo. Pitao sam se ima li nešto što ja iz svog bića želim da kažem. Postoji li moj krik. Shvatio sam da je to zapravo to moje iskustvo Drugog svetskog rata, koje nije njegova retrospekcija nego pokušaj da izrazim onaj grč koji ostaje kao fatalni deo životnog iskustva.

Kako je došlo do toga da se bavite kontrarevolucijom, četništvom u svom filmu „Praznik“?

– Svi su snimali ratne filmove. Nisam želeo da ono što radim liči na njihove filmove. Spontano sam se artikulisao kao jedini reditelj koji se posvetio filmu o kontrarevoluciji. „Praznik“ je film u kome nema nijednog partizana. Sav se događa u četničkom ambijentu, među takozvanim rđavim momcima, gde sam i ja sam proveo strašne trenutke. Taj film me je utaborio u društvo predstavnika crnog talasa. Do tada ste u drugim filmovima, naročito kod Veljka Bulajića, imali četnike koji se stereotipno prikazuju kao rđavi momci ili se karikiraju. U „Prazniku“ taj tabor je prikazan u jednom okviru u kome nema ničeg drugog – partizana, petokrake… I u takvom prostoru događa se antička drama. To mi je zamereno. Otkud ljudi među četnicima? Kakav je to film? Šta on to pokazuje? Ja sam želeo da ljudima proširim vidike, jer se nije događala samo drama među partizanima nego i među ljudima na drugoj strani. Neće Sava Kovačević biti veliki ako samo pokažete njega. Treba da pokažete kako je bilo i na drugoj strani da bi se shvatila koja je njegova veličina. Okarakterisan sam kao „crn“, jedino što sam malo bolje prošao od svojih kolega koje takođe nisu bili deo one horske kvalifikacije obnove zemlje i veličanja naše revolucije. Iako je to što smo radili, indirektno baš to.

Vaše kolege otišle u inostranstvo ili su završile na sudu i u zatvoru. Vi ste svoju karijeru nastavili na televiziji…

– Prošao sam malo bolje od uvaženih kolega. Nisam se bavio posleratnom istorijom i aktuelnim društvenim sistemom, tako da su mi samo zamerili interpretaciju ratnih događaja. Kažnjen sam tako što mi nije dato da radim. Hteo sam da napravim još nekoliko ratnih filmova, ali to se nije desilo, najčešće uz obrazloženja da nema novca ili uz blagi komentar „čemu to?“. Napravio sam manevar tako što sam prešao na televiziju. Tamo sam sreo potpuno drugačije ljude u odnosu na filmske producente. Sreo sam intelektualce kao što su bili Pavle Ugrinov ili Filip David, Zora Korać… Visokoobrazovani ljudi koji su i sami bili stvaraoci. NJima su se dopadali moji filmovi i odmah su mi dali da radim.

Na televiziji sam se vratio svojoj ljubavi prema istoriji. Znao sam da u tom slučaju neću imati problema sa cenzorima. Imao sam u vidu neke druge junake a ne samo one od 1945. Tada su se prvi put na televiziji pojavili neki junaci kojih ranije nije bilo. Prvi put se pojavio Dositej Obradović, Hajduk Veljko, Karađorđe, Mladen Milovanović… To je vrlo lepo primljeno. Prvi put je publika imala afinitet prema onome što sam ja radio.

Za seriju „Vuk Karadžić“ dobili ste Gran pri Evrope u Rimu za najbolju TV seriju…

– Najveću šansu u životu dobio sam sa serijom „Vuk Karadžić“. Nije isto snimati TV seriju i celovečernji film. Snimali smo je četiri godine po celoj Evropi. To je kruna svega što sam uradio u tom periodu bavljenja istorijskim temama. Posebno sam cenio ličnost Vuka Karadžića. Ne toliko kao jezičkog reformatora, sakupljača narodnog blaga, koliko kao pisca. Bio sam jednom prisutan kada je Eli Finci pitao Ivu Andrića ko je najviše uticao na njega a on je tada kao iz puške odgovorio – Vuk Karadžić i Bora Stanković. Ja iskreno verujem da nisu u pravu svi oni, koji poput Basare, pokušavaju da ospore Vuka. Da je Vuk osakatio i osiromašio srpski jezik i našu literaturu… Zanimljivo je da je „Vuk Karadžić“ jedina filmska i televizijska tvorevina u kojoj se može čuti slavjanoserbski jezik. Još više se divim Vukovim istorijskim spisima koji su najbolja literatura pisana na našem jeziku. Ne kao istorija nego kao književnost. On piše na nivou Dostojevskog, Tolstoja…. Bio sam srećan što mi se pružila prilika da praveći seriju o Vuku izrazim to svoje divljenje prema njemu i da ga prenesem na druge. Da pokažem njegovu veličinu, koje ljudi nisu potpuno svesni.

Govoreći o ratnim filmovima, rekli ste da je ostalo scenarija koje niste realizovali. Šta tačno?

– Većina mojih scenarija ostala je nerealizovano. Nisam uradio malo – oko deset filmova i četiri TV serije. To nije malo za jedan opus. Ali to je samo trećina onoga što sam želeo i mogao. Ipak, na jednom brdovitom Balkanu čudo je da sam i ovoliko uradio. Čak i ovih 30 odsto je mnogo. Onih 70 odsto i dalje živi u meni i živeće samo dok sam živ. To je moj teret i večita tuga. Najbolji scenario koji sam napisao je na temu narodne pesme „Ženidba Maksima Crnojevića“. Koliko „Leptirica“ ima veze sa Milovanom Glišićem, toliko i ovaj film ima veze sa narodnom pesmom. Naravno to traži snimanje u Veneciji, mnogo sredstava… Znao sam da to nikad neću snimati ali sam napisao.

Poslednjih godina govorilo se o vašem filmu o Jasenovcu…

– Moj scenario o Jasenovcu ne može da bude sniman iz drugih razloga a ne zato što je skup. Opterećen je direktnim pretnjama. Milorad Dodik se zainteresovao za to. Republika Srpska je to htela da finansira. A onda su iz Zagreba stigle anonimne i javne pretnje da ako taknem u Stepenica da neće biti živ ni moj unuk.

Ko vam je pretio?

– Za neke pretnje znam od koga su stigle, za neke ne. Hteo sam da ga snimim pa neka me i ubiju. To bi bila najlepša smrt – na snimanju. Paradoksalno je da o Jasenovcu nije napravljen film a da jeste o Šindlerovoj listi. Šindler je spasao nekoliko stotinu Jevreja i dobio film. A o Diani Budisavljević, koja je spasla 12.000 dece sa Kozare, nije snimljen film. Nema ni ulicu u Zagrebu.

Pomenuli ste Stepinca. Šta im je zasmetalo? Kako vi vidite njegovu ulogu?

– Kao čovek koji je preko majke, katolkinje, kao duboko religiozne žene, bio izložen hrišćanstvu, ja znam šta je to. I sam sam prolazeći kroz Drugi svetski rat video popove na delu. I jedne i druge. Stepinac je morao znati o svemu što se događa u NDH. Nemoguće je zamisliti da jedan prezviter kao što je on ne bude živi svedok svega onoga što je radio Ante Pavelić. Da bude funkcionalno uključen u operativnu stvarnost države kao što je NDH a da ne zna šta se u njoj događa. Da ne zna za svireposti Jasenovca i da prema tome bude ležeran i da nikad ne digne glas da zaustavi to zlo ili bar da ga okvalifikuje. To je dovoljan dokaz da on ne samo da ne može biti svetac, nego je na ivici najstrože osude kao zločinac.

On je imao jednu ležernu, otmenu vrstu participacije sa Pavelićem i NDH. Bio je veliki gospodin, kardinal. Nije se nikada spustio nisko da radi ono što su radili popovi – da u jednoj ruci drži krst a u drugoj pištolj. NJegove ruke nisu okrvavljene. Ali je bio poslušni sluga Pija XII. Ja o njemu znam mnogo kao istoričar i kao čovek koji je pripremao scenario za film. Proučio sam sve. Ali da sam radio taj film, ne bih ga karikirao. Čak ga ne bih ni uvredio. Prikazao bih ga na jedan način koji se ne bi svideo Hrvatima, ali koji bi bio pre svega jedna velika opomena u odnosu na religiju i religioznost, na naš mentalitet, na najširu ljudsku dimenziju mogućih ponašanja u takvoj situaciji. Ja sam opčinjen takvim ličnostima kao što je Stepinac. Druga je stvar Pavelić. Ali Stepinac me je istinski inspirisao. Sve bi iznenadilo na koji način je on interpretiran.

Bio sam kadar da snimim taj film. Suština njegova bila je u pozivu na ljubav. Film uopšte nije antihrvatski. Ima čak i scena koje bi im se sigurno svidele, poput one u kojoj su žene sa ulice uzimale decu koju je vodila Diana Budisavljeviić, i čuvale ih. Čak i vodile u pravoslavnu crkvu. One su to zaista činile.

Gledajući savremeni trenutak, kakav film mislite da treba snimiti?

– „Ženidba Maksima Crnojevića“ bila bi bajka. Ja sad imam potrebu za bajkom. Smatram da bi na situaciju u kojoj se svet danas nalazi, moj odgovor bio film koji ne bi bio analogna slika stvarnosti, tematizacija stvarnih događaja, već bajka. Dešava se Drugi svetski rat a Ivo Andrić piše o nekim begovima u Bosni u 17. veku. To je bio njegov odgovor na taj trenutak. On je znao da nije vreme da se piše o tome. Crnjanski je napisao „Seobe“ 300 godina posle događaja. Rodiće se pisac za svaku istoriju koja nam se desila. Rodiće se i sineasta.

Ivo Andrić o "Prazniku"

– Moje ratne filmove voleli su samo moji prijatelji A kategorije. Moje filmove voleo je Ivo Andrić. Imao sam prilike to od njega da čujem. On je rekao da je film „Praznik“ na njega ostavio takav utisak da je dugo mislio o njemu. To je najveće priznanje koje sam dobio u životu – kaže Đorđe Kadijević.

Mediala‘]

– Mnogo dugujem Mediali i drugovanju sa njenim članovima, naročito Leonidu Šejki, za koga sa sigurnošću mogu da tvrdim da je genije. Moje društvo u ranoj mladosti bili su budući pripadnici grupe Mediala. Nisam se bavio slikarstvom ali sam završio studije istorije umetnosti. Delili smo ista interesovanja. Otimala smo se o knjige. Nije bilo pozorišne predstave koju nismo gledali, filma u Kinoteci koji nismo gledali, koncert na Kolarcu kome nismo prisustvovali, izložbe koju nismo posetili… a onda smo i sami počeli da se bavimo umetnošću. Danas je Mediala jedan kulturni fenomen koji je potpuno etabliran. Imate priliku da vodite maratonske dijaloge sa takvim ljudima… Mi smo jedini druge podsticali. Imao sam startnu poziciju koja je bila dragocena – priseća se reditelj.

Jugosloven‘]

– Ja sam Jugosloven. To je jedino što za mene i danas postoji. Ovo što danas deluje su neke liliputanske države sa svojim politikama koje nisu sposobne ni da sastave jednu vladu. Koje ne mogu da opstanu čak ni u evropskoj zajednici. Jedino što ih je moglo spasti jeste zajednička država. Kao neko ko je rođen u Šibeniku, i čija je majka Hrvatica a otac Srbin, podjednako sam razočaran i u Srbe koliko u Hrvate i podjednako prezirem sadašnju Srbiju kao i sadašnju Hrvatsku. Mene je stid što sam sve ovo doživeo. Najgore je kad vas je stid zbog nečega što niste vi uradili – priča Kadijević.