Okasneli Prometej, prijatan za konzumaciju: Kritičar Danasa o filmu „Jadna stvorenja“ Jorgosa Lantimosa

Roman „Jadna stvorenja“ (1992) Škotlanđanina („Škot“ je, kažu, pravilnije, ali šta ću kad sam navikao) Alasdira Greja (1934 – 2019) u Srbiji je objavljen još u vreme kada je imenu države bilo pridodato „…i Crna Gora“.

Danas je prilično nedostupan, a da sam razmišljao na vreme stao bih u bibliotečki red te bi ovaj tekst imao sveobuhvatniji karakter.

Ovako, moram da se oslonim na tumačenja i počnem od dokumentarnog filma objavljenog na jednom intelektualno-nacionalističkom škotskom Jutjub kanalu.

Tamo, nekoliko učenjaka izražava nezadovoljstvo što je iz filmske adaptacije romana čija je radnja duboko „ušrafljena“ u geografiju, istoriju i opšti identitet Glazgova uklonjena svaka „škotskost“.

Uznemireni su, pre svega, svojim društvom koje dozvoljava da grčki reditelj, uz pomoć američkog novca (uz to, što ne kažu, snimajući u budimpeštanskim studijima), planeti predstavlja „njihovu priču“.

No, šta da se radi, Jorgos Lantimos je još pre petnaest godina stao u red, upoznao se sa Grejem i poslao mu DVD filma „Očnjak“.

Grej, začudan kakav jedan škotski samozatajni književnik ume biti, odneo je đavolji predmet mlađem kolegi i zatražio da mu se nekako omogući gledanje.

Pogledali su tog „Očnjaka“ i zaključili da se radi o istinskom umetniku, nakon čega je Greju kolega savetovao da ga pusti da uradi adaptaciju kako god da ju je zamislio.

Dobra je ili loša stvar, kako već želite da posmatrate, što je Grej, koji će u sledećih deset godina ući u duboku starost i umreti, od Lantimosovog opusa imao uvid jedino u „Očnjaka“.

Naime, i sada sam krajnje subjektivan, taj film je jedini Lantimosov rad koji mi je ostao u umerenom sećanju.

Gledao sam kasnije i „Jastoga“, i „Ubistvo svetog jelena“, i „Miljenicu“, i iz njih ne pamtim apsolutno ništa.

Znam, pak, da sam ih ispratio sa određenim zadovoljstvom, što me navodi na preliminarni zaključak o Lantimosu kao „štos“ autoru, čoveku koji pre svega ume da nas zabavi, a nepažljivije među nama i ubedi kako su prisustvovali vrhunskoj umetnosti.

Na osnovu „Jadnih stvorenja“, zatim, zaključujem da je u pitanju reditelj koji operiše vrhunskim stilskim elementima; takođe, reditelj siguran u svoj radni proces, sposoban da ubedi odlične glumce da krenu sa njim na „oneobičeno“ putovanje.

Roman „Jadna stvorenja“ je – opet, na osnovu opisa i recenzija – postmodernistička, epistolarna igrarija sa više nepouzdanih uglova gledanja i autorom koji dodaje hrpu maštovitih fusnota i ostalih literarnih tangenti, na zadovoljstvo jednih i bes drugih čitalaca.

Lantimos, uz pomoć svog sada već redovnog scenarističkog zanatlije Tonija Meknamare, svodi radnju na jednu jednostavnu liniju (koja, i na način koji je odabrao, nije morala biti takva), dok haos usmerava ka vizuelnim aspektima.

Započinjemo od naučnika (Viljem Defo), pojavne a u određenoj meri i unutrašnje nakaze, kojeg je otac koristio kao objekat za eksperimente (izvadio mu je, recimo, žučnu kesu da bi „video šta će da se desi“) te je sada frankenštajnovsko čudovište sa briljantno inovativnim umom lišenim bazične etike glede autonomije tela i ostalih u 21. veku nametanih nam koncepata.

Njegovo životno delo je Bela (Ema Stoun), samoubilačka trudnica čiji je mozak zamenjen mozgom ploda pre nego što će ceo kartezijanski dualizam biti oživljen elektrošokovima.

Tako, naučnik dobija prazan list umnog papira koji će, uz diskretno usmeravanje, od Ničega postati Nešto.

Poduhvat, zapravo, nema poentu i posledica je „da vidimo šta će biti“ naučne prakse.

Stoga, život donosi sledeće etape, i Bela se ima udati za naučnikovog asistenta, prvog mladog muškarca kojeg je upoznala.

Naučnik dovodi advokata (Mark Rafalo) da sastavi neobični bračni ugovor, kada Bela shvata da na ovom svetu ima i drugih seksualno-emotivnih opcija.

Advokat biva privučen Belinom otvorenošću za nova iskustva i, posebno, manjkom stidljivosti.

Nudi joj hedonističku ekskurziju u Lisabon; Bela je oduševljena idejom; njen tvorac i budući muž pristaju…

Belin svet počinje da se boji, a uredno, i Lantimos iz crno-belog formata prelazi u kolor, što je tek početak vizuelnog festivala.

Čemu „stimpank“ koji od kasno viktorijanskog/belle époque perioda stvara svevremenu eru?

Širi li se time radnja – ili, ako hoćete, sužava – ka ideološkom traktatu?

Tokom gledanja sam pre bio sklon da razmišljam o „Demijanu“ ili „Sidarti“ Hermana Hesea i pogotovo njihovim još malograđanskijim obradama poput Koeljovog „Alhemičara“.

„Jadna stvorenja“, svakim narednim segmentom (erotski, estetski, filozofski, ekonomski razvoj glavne junakinje), sve više koračaju anahronom stazom „bildungsromana“, ovaj put sa popularnim feminističkim tonovima.

Lantimos propušta priliku za drugačiju igru zanemarujući identitet nekadašnje, ljudske Bele koja je izvršila samoubistvo.

A ona je bila donekle neugodna osoba, surova pripadnica više srednje klase, i sada je u to telo usađen inteligentni mozak njenog genetskog proizvoda i nateran da uči svet onako kako ga niko nije ranije učio.

Zahtevnija scenaristička obrada te linije priče dovela bi do mrziteljsko-afirmativnog skakanja u gledaočevom odnosu sa junakinjom, što Lantimosa nije zanimalo i ostao je na bezbednoj noti posvećenih glumačkih egzibicija Eme Stoun i, posebno, Marka Rafala kao teatarskog podlaca gotovo proizašlog iz farsi za zabavu buržoazije.

Publika u sali, a i ja s njom, kikotala se na svaku njegovu pojavu i repliku.

Lantimos to ume da izvede, i može se slobodno nastaviti sa praćenjem njegove filmografije, bez opterećivanja očekivanjem da ćemo biti počašćeni nečim večnim.

Nije on taj tip čudovišta.