Okeani sonične energije

Ovaj opijajući komad muzike pokazao se istovremeno i kao razlog da se znalci, sladokusci i ini privrženici onog najblistavijeg i najtrijumfalnijeg u izboru kompozitorskih vrhunaca, nađu u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, apsolutno svesno okupljeni i širom otvorenih čula. Jer, ova muzika se ne prima tek samo sluhom – ona raskriljuje našu percepciju upravo onim kanalima i načinima za koje ni slutili nismo da prebivaju u našem biću. I, nakon nje, zbilja, iz tako primljenih senzacija, nastaju podsticajne misli o moći umetnosti i pomicanju stvarnosti zvukom u tolikoj meri, da barem za trenutak poverujete da ste nešto kao snažniji i presudnije važni sa tim svojim sopstvenim vlasništvom nad komadićem ovakvog nadahnuća, makar da eto, malkice srećniji i u isti mah potreseniji, hodate ulicama i izistinski osećate život kako pulsira ispod pločnika.

Maestro Džon Ekslrod, svojevrsnog šubertovskog lika, ovo svoje zajedničko delo sa muzičarima Beogradske filharmonije podiže na naše oči ama upravo izvanredno. Iz ove otmene, ali bez pogovora jedne životno bujne interpretacije, ukazuje se ono verovatno najznačajnije za današnjicu Malerovog stvaralaštva. Ova je dakle Simfonija br. 6 toliko snažno savremena, modernih misli ili makar naslućivanja sadašnjeg života, senzibiliteta, sentimenta. Njena misterioznost u pojedinim odsecima gotovo da je sablasna na način Edgara Alana Poa, a opet se u njoj slavi buka velegrada i odjeci prirode oko megalopolisa, te skoro da se osećate kao posmatrač kakvog aktuelnog filmskog ostvarenja sa svim mnoštvom detalja, podboden ovde upravo majstorski konsteliranim tonskim i originalnim instrumentalnim galaksijama. Iz tih razloga, gotovo sat i po ove Simfonije protekne kao zapanjujući bljesak.

Startujući u grandioznim koračajima, muškog zamaha, gotovo pa šostakovičevske ekspresije, u izmeni sa spiritualnim odmorištima halucinantnog svetlucanja, ova Malerova Simfonija odmah potom zalazi u predele potresnog spokojstva što kao da pulsira u mestu, osnažujući tako svoj emotivni intenzitet u laganom stavu. Naredni Skerco je zato demonske raskoši i dramatičnih raskršća zvuka u jednom ultimativnom menjanju svih pretpostavljenih smerova kretanja, sa krepkim zarezima ritmova kao pogonskim gorivom, lokomotivom kinetike. I, konačno, fantazija finalnog stava odistinski raspamećuje onom množinom zvukova budućnosti, predosećanih Malerovim genijem, u nezapamćenim nasrtima kolora, iskricama i gromadama orkestarskih supstanci. Smiraji i vrhunci uspinju se ovde u jednoj impresivnoj konstrukciji jedni drugima na ramena, nadvladavajući naizmenično tako za tren, sve kao u kakvom složenom matematičkom zadatku maštovitih operativnih poduhvata, gde kao rezultat – okeani sonične energije oduvavaju vas iz sedišta. Sve to prostreljeno ljupkim glasovima života i sa temperamentnom koncertmajstoricom Tijanom Milošević na čelu, koja nosi važan udeo u ukupnoj ekspresiji. Topao, dugotrajan i iskreno snažan aplauz govori sve.