Okidač na aparatu kao otkucaj srca

 Do 5. septembra publika može da vidi impozantnu retrospektivu od preko 400 fotografija snimljenih tokom poslednjih pedeset godina njegove umetničke karijere. Od 1965. do danas Araki se ne odvaja od fotoaparata, jer za njega fotografija predstavlja život, a sve što ga okružuje umetnost!

Izložba je podeljena na više tematskih delova koji su neka vrsta umetnikovog intimnog dnevnika. Prvo se može videti serija posvećena cveću, zatim scene iz Tokija i sentimentalno putovanje koje ilustruje Arakijev medeni mesec 1971. sa njegovom suprugom Yoko koju je obožavao i koja je umrla 1990. Isto tako je izložen niz estampi, slika i starih knjiga koje pokazuju neposrednu i neprestanu umetnikovu vezu sa japanskom kulturom. To se jasno vidi na nekim od negativa gde Araki dodaje elemente kaligrafije ili slojeve boje na veoma interesantan način. NJegov celokupni rad počiva na stalnom istraživanju novih ideja i eksperimentisanju sa svim što se nalazi oko njega. Za Arakija je fotografija nužnost. Nešto bez čega se ne može živeti. „Zvuk okidača na aparatu je za mene kao otkucaj srca“, rekao je jednom ovaj izuzetni umetnik.

Araki je nezaobilazna ličnost kada je reč o savremenoj japanskoj fotografiji. On je poznat u celom svetu po nizu dela sa temom drevnog japanskog običaja Kinbaku koja se isto tako mogu videti na izložbi. Ovaj ritual vezivanja užadi potiče iz XV veka i povezan je takođe sa japanskom tradicijom ikebane, kaligrafije ili ceremonijom posluživanja čaja. Kinbaku se koristio i tokom meditacije. Prilikom vezivanja užadi stvaraju se geometrijski oblici koji se urezuju u obline ženskog tela. Araki na neverovatan način hvata svetlost iz uglova koji ističu senke i tako pojačava erotski naboj prisutan na njegovim fotografijama koje su oduvek izazivale kontroverzna mišljenja. Međutim sva ta okačena, rastegnuta i naizgled izmučena tela su u potpunoj suprotnosti sa bezizražajnim licima žena, koje ostaju vladari situacije uprkos mnoštvu čvorova koji ih onemogućavaju da naprave i najmanji pokret. One ne deluju potčinjeno, a još manje pokazuju bilo kakvu ekstazu ili patnju. Karakterističan je njihov nepokolebljivi pogled koji je ponekad usmeren pravo u osobu koja posmatra fotografiju, a ponekad je skrenut u drugom pravcu. Sve je u provokaciji i izazovu, a svaki detalj je pažljivo izabran i promišljen. Vrhunska estetika dominira celom atmosferom, iako su poneka dela uznemirujuća i na ivici pornografije.

Potpuno drugi utisak stičemo kroz deo izložbe koji nosi naziv Cveće života i koji predstavlja pravu eksploziju boja. Ove fotografije su snimljene s matematičkom preciznošću, a s druge strane predstavljaju savršeni red u potpunom neredu. Teško je dokučiti na koji način i iz kog ugla su snimani klišei, jer je svaki cvet ili latica odvojen i ukomponovan u vrlo neobičan kadar. I ovde, svaka fotografija ima duboko erotsku osnovu iako su njegovi prvi klišei cvetova bili vezani za cveće higan bana koje se u Japanu nosi na groblje.

Veliki kontrast posle jarkih boja je sledeća etapa vezana za život sa njegovom ženom Yoko koju nije nikada zaboravio. Serija fotosa predstavljenih u nizu svedoče o raznim scenama iz njihovog života. Na nekim fotografijama vidimo Yoko u venčanici, scene iz njihovog stana, intimne detalje…, a na mnogima je zastupljena tema neba koja je na simboličan način spona između njih dvoje posle njene smrti. To nebo često menja boju, obuhvata skoro ceo prostor na klišeu i ostavlja malo mesta elementima koji polako nestaju kao život koji se gasi.

Jedna od Arakijevih izjava vrlo dobro ilustruje njegovo umeće: „Često pokušavam da napravim savršenu fotografiju, ali onda često namerno dodam nešto što to pokvari. Jer kao što svi znamo, nema ništa gore od savršenosti“.