Olga Lucovnicova: Ćutati znači složiti se sa prestupnicima i njihovim delima

U ovom ostvarenju, nakon dvadeset godina tišine, rediteljka Olga Lucovnicova putuje nazad u kuću svoje prababe i pradede, gde je doživela traumatična iskustva koja su ostavila dubok trag u njenom sećanju.

Dugo očekivano porodično okupljanje odvija se suprotno od njenih pokušaja da prevlada traume iz prošlosti koje joj je teča prouzrokovao.

Film “Moj teča Tudor” osvojio je Zlatnog medveda za najbolje kratkometražno ostvarenje na ovogodišnjem Berlinalu, a publika će ga sada prvi put pogledati i u Srbiji. Tim povodom smo razgovarali sa rediteljkom ovog ostvarenja.

U kom trenutku ste rešili da pretvorite vaše lično iskustvo u film?

Kao autorka filmova, navikla sam da se nalazim iza kamere i pratim druge ljude. U jednom trenutku sam se osetila kao da sam nepoštena, jer nikad nisam bila na mestu svojih protagonista i nisam znala kakav je osećaj ispred kamere. Onda mi je moja prijateljica i sjajna autorka iz Rusije, Ana Artemejeva,  pokazala intervju sa rediteljem dokumentaraca Aleksanderom Rostorguevim, koji mi je sugerisao da film treba da počne najvećim bolom. Onda sam joj ispričala moju priču i plan da uradim film o tome. Ona je bila jedna od prvih osoba sa kojom sam o tome razgovarala i njeno ohrabrenje mi je pomoglo da istrajem. To je bio veoma važan korak za mene kao rediteljku i kao osobu.

Kako ste se odlučili za vizualni aspekt filma, odnosno kontraste idiličnog sela i slika porodice naspram razgovora sa ujakom?

Istraživala sam mnogo na tom polju. Referenca i inspiracija mi je bio holandski film “Ljubav su krompiri” Alione van der Horst. Puno sam se konsultovala sa belgijskim autorima, važne savete mi je dao reditelj Rogier van Eck i producent Frederik Nikolaj.

Imala sam sreće što sam bila u Belgiji tokom rada na filmu, jer ova zemlja ima izuzetnu istoriju eksperimentalnog filma.  Ovde sam otkrila predivne dokumentarce Chantal Akerman, koji su jako uticali na mene. Takođe, mislim da su valonska frivolnost i flamanska rigidnost imali značajan uticaj na belgijske filmadžije, u smislu balansa između eksperimenta i strukture.

Radila sam na scenariju sedam meseci i tačno sam znala šta želim. Radni naziv projekta bio je “Beli veo”, tako da je metafora sa belim zavesama bila jedan od prvih vizualnih elemenata koje sam želela da naglasim u filmu. Potom su tu bili paukovi – mislim da sam provela tri dana snimajući samo njih. Gusenice koje sam našla na drvetu, prenela sam u kuću za snimanje. Osušeno cveće se oduvek moglo naći u kući za čaj, jelo i lekove. Pored vizualne i dramaturške vrednosti, ono ima i veoma lično značenje za mene kao element prošlosti – mirisi, ukusi i slike detinjstva. Možda mi je distanca od rodne zemlje pomogla da uvidim i izrazim ovu nostalgiju.

Uzevši u obzir sve što smo čuli i videli u filmu, kao i osetljivost teme, koji je to najbolji pristup za njenu filmsku obradu?

Mislim da sam dosta bila pod uticajem poetskog jezika moldavskog filma iz šezdesetih, iz vremena kada je moja zemlja još uvek bila deo SSSR-a. Tokom tih godina sloboda filmskih umetnika je bila strogo ograničena cenzurom Komunističke partije. Umesto da služe ideologiji i politici, mnogi autori sa bivših sovjetskih teritorija, kao što je bila Moldavija, naučili su da izbegnu cenzuru uz pomoć metaforičkog filmskog jezika koji bi govorio između redova. Isto sam i ja uradila u mom filmu. Umesto da servisiram informacije trudila sam se da napravim još jedan sloj u filmu, u kome bih svoja osećanja izrazila na nekonvencionalni način.

Istovremeno mi je bilo veoma važno da pokažem svoju porodicu i ljubav s kojom sam živela, idilu, jake porodične veze, anegdotalne epizode iz mog detinjstva, starije bake koje bi zaspale dok gledaju fotografije. Nisu one krive zbog činjenice što se u porodici pojavio pauk, koji je počeo da pušta otrov u mračnim kutkovima tople kuće.

Nakon što je vaš film dobio Zlatnog medveda na Berlinalu, dobio je dosta pažnje širom sveta. Kakve su bile reakcije na temu zlostavljačkog ponašanja odraslih prema deci?

Film je imao dosta dobar fidbek, ali da budem iskrena, uznemirili su me neki članci novinara koji su pokušali da skrenu pažnju na svoj rad, umesto da govore o samom filmu. Ovo iskustvo mi je pomoglo da razumem zašto neki reditelji odbijaju da daju intervjue. Veoma je neprijatno kada vaš film postane sredstvo u rukama onih novinara koji ne mare za vaša osećanja kao autora. Naročito kada je film toliko ličan. Imala sam neka užasna iskustva, zbog koji sam razvila malu fobiju od razgovora sa novinarima, što nije fer prema profesionalcima koji sjajno rade svoj posao. Sada se trudim da budem izbirljivija prema ljudima kojima pokazujem film, jer on često postane most komunikacije sa društvom i veoma mi je važno kakvu će poruku da prenese.

Što se tiče ljudi koji su pogledali moj film, njihove reakcije i reči su mi puno pomogli. Pokazali su mi da je otkrivanje moje priče važno i korisno. Veoma je teško govoriti o vlastitim osećanjima, traumama i tajnama, ali ako to može da promeni svet i živote mnogih, zaštiti one koji ne mogu sami da se brane, pomogne onima koji su u istoj situaciji, onda treba da govorite uprkos svim teškoćama.

Ćutati znači složiti se sa prestupnicima i njihovim delima. Tišina im daje snagu. Stoga, jedino razotrkivanje može da napravi razliku. Čak i kada je teško, govoriti je od ključnog značaja.