Olga Odanović za Danas: Jagoš nas svojom „Ćelavom pevačicom“ podseća da nam je vreme ograničeno, da treba da izađemo iz učmalosti i da popravljamo svoje živote

Novu verziju najslavnije drame Ežena Joneska Jagoš Marković je radio ovog leta u produkciji Centra za kulturu Tivat, „Ćelava pevačica“ je s velikim uspehom premijerno izvedena 1. jula na Međunarodnom festivalu mediteranskog teatra Purgatorije u Tivtu, od kada osvaja nagrade i na drugim festivalima, a sada je gostovala i u našem nacionalnom teatru.

Radnju čuvene drame apsurda Jagoš Marković je iz Londona „preselio“ u Boku Kotorsku, u dom gospodske kotorske familije, pa smo Joneska videli u bokeškoj verziji, na bokeškom dijalektu, u prevodu profesora Nevena Staničića.

Tako je „Ćelava pevačica“ dobila mediteranski duh i pretvorila se u lokalne dogodovštine i u prepoznatljivu fjaku, koje nam u jednoipočasovnoj igri, u bravurama, sjajno dočarava njena glumačka ekipa.

Olga Odanović i Branko Vidaković, koji su za likove gospođe Borio i gospodina Boria u ovoj predstavi osvojili Gran pri za najbolju žensku i mušku ulogu na upravo završenom Festivalu glumca u Nikšiću, Branimir Popović kome je uloga Vatrogasca donela Nagradu za glumačku bravuru na tivatskim Purgatorijama.

U likovima bračnog para Lazari impresivni su Dubravka Drakić i Momčilo Otašević, kao i Sandra Bugarski kao služavka Meri, a predstava je ispraćena višeminutnim stajaćim ovacijama, suzama i uzvicima bravo.

Kako za Danas ističe Olga Odanović, Jagoševa ideja da se ova drama izvede iz britanske uštogljenosti i hladnoće i da se napravi lokalni tekst za Boku pokazala se sjajnom.

– Mislim da niko nikada nije „prevodio“ Joneska na neki lokalitet, a on je na tome insistirao, zato što odlično poznaje taj mentaltet i može da se poigrava s tim.

Moram da kažem da je cela glumačka podela jako dobra Jagoševa zamisao, odlično nas je sve povezao i vrlo sam mu zahvalna na tome. Čula sam ljude kako komentarišu posle predstave da nikada nisu gledali ovakvog Joneska. To jeste komedija apsurda, na tome smo ostali, i Jagoš nas je sve vreme fantastično vodio kroz to.

Jagoš je stalno insistirao, seća se Odanović, da predstava mora da bude duhovita, da ne sme da bude drama, iako govori o jako ozbiljnim temama.

– I naša „Ćelava pevačica“ jeste duhovita, ali je i tragikomična, i publika divno reaguje na nju, jer je Jagoš napravio neku nenormalnu čaroliju. Pravio je on svakakve čarolije u mnogim svojim predstavama, bio je potpuno svoj i autentičan.

Ali, u „Ćelavoj pevačici“ kao da su se sklopile sve njegove emocije i čitav njegov pozorišni kosmos. Ima puno simbola ova predstava – Jagoš je izabrao da radi komediju apsurda, a na kraju se desio apsurd u realnom životu, u koji niko od nas još ne može da poveruje.

Niko ko je radio s njim toliko dugo i ko ga je poznavao ne može da prihvati njegov odlazak, jer je Jagoš bio pun života, radosti, dobrote, smeha, čovek koga ste mogli da povežete sa svim stvarima na ovom svetu osim sa smrću.

Kaže se, kako ističe Odanović, da vreme leči sve, ali da to nije uvek tako.

– Vreme nama ništa neće pomoći, ostala je ogromna praznina zbog Jagoševog odlaska koju će teško neko da popuni. Mislim da neće niko, jer je on bio čovek posebnog senzibiliteta, maestralan da izazove emociju. On je nas glumce uvek terao da do kraja probamo likove ili način igre koje inače nikada ne bismo radili, i da mu verujemo u to što nam govori. Neki glumci zato nisu mogli da rade s njim, a mnogi su radili s najvećim ushićenjem.

Jedna od naših najpopularnijih i najnagrađivanijih glumica podseća da je sa Jagošem sarađivala od treće godine studija na FDU, i da su, s malim pauzama, gotovo neprekidno radili do njegove poslednje predstrave.

– Porasla sam sa njim kao glumica, on je obeležio moju karijeru, da nije bilo Jagoša mog ne bi ni mene bilo u pozorištu. Niko nije imao toliko poverenja u mene i ljubavi, a da toliko veruje glumcu mogao je samo Jagoš. Radili smo predstave koje su bile briljantne, radili smo i one koje su bile manje dobre, a i to je ljudski. Moram da citiram ono što je stalno ponavljao na probama, a to čini i srž ove bokeške „Ćelave pevačice“:

„Kad čovek prestane da veruje u Boga, i kad pomisli da je sam bog, onda prestaje sve i kreće apsurd – nema ljubavi, počinje besmisao, otuđenost, beznađe, propast, sve ono što danas živimo“.

Ali, kako ističe Odanović, u svojoj poslednjoj predstavi Jagoš nas podseće da vreme neumitno protiče, da smo svi ograničeni časovnicima i odbrojavanjem skazaljki, i da život ne smemo da provodimo u besmislu nego u ljubavi.

– A znate li koliko je to teško, tako govore likovi u „Ćelavoj pevačici“, koji su svesni da su promašili svoje živote, i svesni su svoje prolaznosti. Oba bračna para, Borio i Lazari, i Meri, i Vatrogasac, ne žive živote koje bi želeli.

Svi čeznu za nečim boljim, ljubavnijim, iskrenijim, nežnijim. I svi su željni lepote. Ali, oni znaju da ih je život zakopao u nekoj učmalosti, da se neće desiti nikakve promene, da tu lepotu za kojom čeznu ne mogu da dostignu, i da je to poražavajuće.

Jagoš je, kako ističe Odanović, u sebi imao lepotu, stalno je živeo i stalno je unosio u svoje predstave.

– Vešti Jagoš, naravno, nije dozvolio da se njegova „Ćelava pevačica“ tako malodušno i poražavajuće završi. Želeo je da nas, možda više nego ikada u nekoj predstavi, upozori na vreme koje nam odmiče, da nas podseti da moramo da pronađemo snagu da izađemo iz učmalosti, da popravljamo svoje živote, i da je ljubav jedini smisao našeg življenja, kako kaže i pesma „Jubav si moja zauvik“, koju je izabrao kao muzički lajt motiv.

Mislim da ćemo „Ćelavu pevačicu“, koju je Jagoš napravio u slavu radosti života još dugo igrati, da ćemo je čuvati i mi i Centar za kulturu Tivat koji je njen producent. Dok žive Jagoševe predstave i on će sa nama živeti na sceni. A samo u Beogradu, u Narodnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom i Beogradskom dramskom trenutno je na repertoaru osam njegovih ostvarenja, plus region – ističe Olga Odanović.

Aplauzi Dubravki Drakić i Momčilu Otaševiću

Poznati crnogorski glumci, Dubravka Drakić i Momčilo Otašević, oduševili su publiku kao bračni par Lazari, a u susretu sa medijima nisu mogli da prikriju suze – „Ćelavu pevačicu“ u Narodnom pozorištu igrali su sa posebnim „viškom“ emocija, kako su izjavili, jer je to Jagoševa matična kuća.

– Sećam se kad smo 1996. gostovali u Ateljeu 212 sa „Novelom od ljubavi“, još sam bila studentkinja, a on je došao pred garederobu i pitao: „Ko je ova mala, a nije mala no velika“.

Tako je počelo naše prijateljstvo, onda sam s Jagošem radila „Tri musketara“, „Komediju zabune“, „Lukreciju iliti ždero“. Sada je bio ubedljiv da u „Ćelavoj pevačici“ mora da me spoji sa Olgom Odanović, da ona i ja igramo u komediji.

– Hvala mu na tom poverenju, a mnogo smo ljubavi i poverenja dobijali od Jagoša. Sada dajemo najbolje od sebe igrajući ovu predstavu, do kraja ulažemo sve što umemo i možemo -. kaže Drakić.

U kontekstu svega što se dogodilo, sada nam se čini kao da je „Ćelava pevačica“ puna simbola, od dramatičnog otkucavanja gradskog sata koje se stalno čuje u predstavi, do osećaja nostalgije i nestajanja koje je, uprkos mediteranskom duhu ipak prožima.

– Od prvih proba Jagoš je hteo baš te simbole, planirao ih je ranije, imao ih je u svojoj viziji i razgovarao je sa nama o tome, a na festivalu u Nikšiću su nas čak pitali da li smo nešto menjali u predstavi od njegovog odlaska.

Ništa, naravno, nismo menjali. Sve je Jagoš izrežirao, taj apsurd u našim životima, uzaludnost i prolaznost. Ali, kroz potrebu da to igramo na način da treba da se otrgnemo od malodušnosti, i da živimo život koji će biti posvećen ljubavi. To je ono što je hteo da nam kaže – ističe Dubravka Drakić.

Momčilo Otašević, jedan od najpopularnijih glumaca u regionu koga publika poznaje iz brojnih serijala, svoju pozorišnu karijeru vezuje upravo za Jagoša Markovića, a kako je izjavio za Danas, „Ćelava pevačica“ je toliko puna njega.

S njim je radio „Lukreciju iliti Ždero“ u Gradskom pozorištu u Podgorici, „Antigonu“ u NP u Beogradu, „Učene žene“ u Crnogorskom narodnom, „Hasanaginicu“, „Filomenu Marturano“ i „Učene žene“ na Purgatorijama u Tivtu.

– Suština „Ćelave pevačice“ u Jagoševom Jonesku usred Boke – da vreme protiče, da život nestaje, da ne treba da ga trošimo na malodušnost i besmislene stvari, već da se borimo za radost i ljubav, za svaki trenutak koji nalikuje sreći, nabijena je u sat i po vremena.
Ovde smo je igrali sa ogromnim adrenalinom, činilo nam se da nas Jagoš gleda, zbog toga i toliko suza na kraju predstave – kaže Momčilo Otašević.

Goran Božović: Uručio sam Jagošu poslednju nagradu

„Ćelava pevačica“ Ežena Joneska ostaće upamćena kao poslednja režija Jagoša Markovića, koja je najnagrađivanijem pozorišnom reditelju ovog leta, na festivalu Purgatorije u Tivtu, donela i poslednje priznanje u karijeri.

– Na ceremoniji zatvaranja festivala, 18. avgusta, uručio sam Jagošu Plaketu “Ivana Tomičić” za poseban doprinos teatru i našem festivalu, samo mesec dana pre nego što nas je napustio – kaže za Danas Goran Božović, direktor Centra za kulturu Tivat, koji je osnivač Purgatorija, i producent njegovih predstava.

Na pitanje Danasa da li postoji mogućnost da CZK Tivat napravi neki aranžman sa NP u Beogradu, koje je bilo njegova matična kuća, da „Ćelava pevačica“ u narednom periodu bar jednom mesečno gostuje na toj sceni, Božović kaže:

– Razmišljamo u tom pravcu, ali o tome još nismo zvanično razgovarali. Mora najpre da se vidi koliko u Narodnom pozorištu ima mesta na sceni za gostujuću predstavu, i naravno, značajan faktor u tome imaju finansije.

Ako uspemo da napravimo aranžman koji je prihvatljiv za obe strane, vrlo rado bismo sarađivali. Mi u Centru za kulturu Tivat ne razmišljamo ni o kakvoj dobiti, nama je jedini interes da predstava ima što redovnija igranja – objašnjava Božović.

– Kao što je moglo da se vidi i ovde u Beogradu, „Ćelava pevačica“ je izuzetna režija Jagoša Markovića, vrlo ozbiljno urađena predstava u svim segmentima, uzbudljiva, višeslojna, i publika svuda sjajno reaguje. Naravno, sada kada više nema genijalnog Jagoša među nama, svima nam je najvažnije da njegova predstava ima što duži i što intenzivniji život na scenama.

Jagoš je kao reditelj, kako podseća Božović, poznat u regionu i po tome što njegove predstave publika obožava, zbog čega godinama ostaju na repertoaru.

– „Ćelava pevačica“ je od same premijere u Tivtu postala hit predstava, nema sumnje da bi to bila i u Beogradu, i na svakoj sceni na ovom prostoru, i jako smo ponosni na saradnju sa Jagošem. Dve prethodne predstave koje je režirao u našoj produkciji, „Hasanaginica“ i „Filomena Marturano“, odavno već imaju kultni status.

„Ćelava pevačica“ takođe već osvaja nagrade, i nema sumnje da je Jagoš napravio novo remek delo, koje njegovim odlaskom dobija još dublju dimenziju. To svi jasno percipiramo i osećamo, i moram da kažem da sam oduševljen izvođenjem „Ćelave pevačice“ u Beogradu i reakcijom publike. Bez obzira na bokeški dijalekt, publika je nepogrešivo osetila i razumela šta nam to svima Jagoš govori – ističe Goran Božović.