Oliver Stoun o svom dokumentarcu “Nuclear”: Postoji razlika između nuklearne energije i rata

Proslavljeni sinaesta Oliver Stoun koji se na ovogodišnjem festivalu u Veneciji predstavio sa svojim najnovijim ostvarenjem, dokumentarnim filmom „Nuclear“ u jednom od skorašnjih intervjua za portal The Playlist rekao je da je to jedan od najizazovnijih projakata na kome je radio i da je on inspirisan inspirisan knjigom „Svetla budućnost“ Džošue Goldštajna.

Njegova tema je, ono što Stoun naziva „najvećom pričom našeg vremena“.

“Kako možemo da koristimo nuklearnu energiju da podignemo svet iz siromaštva u prosperitet dok istovremeno smanjujemo globalno zagrevanje i oslanjamo se na druga, štetnija goriva? Kako možemo koristiti nauku da rešimo problem? To je tema”, kaže Stoun o kojoj, kako tvrdi nije znao dovoljno dok nije pročitao Goldštajnovu knjigu. Onda je prionuo na “domaći zadatak” i snimio film, koji se pojavio čak i u Rusiji”, navodi The Playlist.

U dokumentarcu “Nuclear“ Stoun se čvrsto uhvatio u koštac sa promašajima politike i naknadnim uticajem na klimatsku krizu, kao i neke od konfuzija u vezi sa samim terminom “nuklearno”.

„Reč „nuklearno“ sam namerno upotrebio jer sam želeo da osporim ovu konfuziju, da kažem da postoji razlika između nuklearne energije i nuklearnih bombi“, istakao je Stoun.

“To i zračenje se stalno mešaju”, rekao je on, dodajući da je radijacija neprijatelj naroda jer mu je tako rečeno.

“To su dva najveća pitanja koja dele ljude i sprečavaju ih da saznaju istinu… (….) Postoji toliko konvencionalnih iluzija. To je priroda života” konstatovao je Stoun za The Playlist.

“Većina ljudi veruje u bogove i sve vrste praznovernih sr***a. Nauka je najbolji način za suočavanje sa životom. Da ne kažem da je to jedini odgovor, ali za mene je to duhovni odgovor.“istakao je.

Svoj projekat Stoun je počeo kada je pročitao Goldštajnovu knjigu podstaknut njenom recenzijom iz Njujork Tajmsa.

„Pročitao sam recenziju i kupio knjigu“, kazao je, dodajući da se to desilo nakon što je postao svestan koliko su tokom godina klimatske promene postale opasne, još od filma Ala Gorea iz 2006 „Neprikladna istina“ do danas.

“Nuklear” je mogao da postane loš horor Alfreda Hičkoka umesto dokumentarca.

Stoun se priseća: „Odmah sam pozvao Goldštajna i rekao: “Mogu li da izaberem knjigu?”. Zamolio sam ga da napiše dramski film, ali to je bila greška jer nije moguće dramatizovati nuklearnu energiju. Nije moguće. Napisao je konvencionalnog Hičkoka, ili loš triler Alfreda Hičkoka, gde naučnicu jure loši momci. Pokušavaju da je ubiju. Nije uspelo. Pa, je rekao da idemo na dokumentarac. Moj prvi nacrt je bio prilično divlji.”

Razmatrajući prirodu filmskog stvaralaštva i način na koji se ono bavi velikim temama Stoun primećuje da u obilkovanju filmova katastrofa postoji određeni obrazac.

„Svaki put kada snimate takve filmove, morate ih učiniti negativnim. U “Pandori” su učinili da Fukušima izgleda kao Hirošima. Uspelo je. Korejska populacija se zatvorila. Šta je sa „Kineskim sindromom“ u Americi? To je bila katastrofa“, smatra Stoun.

„Mislim da je jedini način na koji to možete direktno da uradite jeste kroz činjenice”

Nasuprot tome, on misli da „lažne vesti“ podupiru strahove oko zarobljenog ukrajinskog nuklearnog postrojenja, Zaporožja.

„Sada ceo svet priča o ovom ukrajinskom reaktoru. Oni ignorišu sve ljude koji tamo umiru i bivaju ubijeni. Rat je taj koji je važan“, ističe Stoun.

Osvrnuvši se na broj apokaliptičnih filmova koje smo gledali u poslednjih 30 godina on kaže:

„Toliko mnogo. Toliko toga je pošlo naopako. Kažu da sve ide naopako. Svet je sjeban. Sada smo veoma pesimistični. U filmovima nema mogućnosti da se nada. To se doživljava otrcanim. Kad bi došao Frenk Kapra i snimao filmove sa srećnim krajem. Volim to. Volimo to, ali to više nije moguće. Čini se da nije moguće. Postoji tendeciozno samozatočeništvo. Filmovi su oduvek pravljeni za svrhu užasa i straha. To zarađuje novac.”

Stoun, u svom novom filmu postavlja pitanja. Na primer, odakle dolazi konfuzija oko nuklearnih bombi i nuklearne energije i podseća na Rokfelerovu kampanju.

„Postojala je Rokfelerova kampanja iz 1956. godine, postojala je lažna nauka koja je govorila da je svaka količina radioaktivnosti opasna za telo što je izazvalo strah od radijacije… (…).Sećate se horor filmova iz 1950-ih sa ozračenim čudovištima u Americi? Uspelo je. Ali mislite na Hulka. To ga je učinilo jačim. Postoji razlika između nuklearne energije i rata“, zaključio je Oliver Stoun u intervjuu za The Playlist