Olovni vojnici

Tog lepog jutra javili su preko Radio Beograda, u vestima u devet i trideset, da je u nesreći na Tihom okeanu potonuo teretni panamski brod s dvadeset tri člana posade i da nema preživelih. U topionici obojenih metala Arkadije&sin pili su prvu kafu i razgovarali o nevoljama mornara na okeanima i njihovom sujeverju.

Topionica se nalazi u staroj fabrici testenina, odakle je lep pogled na grad i na Dunav. Za taj mesec ogromna narudžbina je bila izlivanje u bronzi malih poprsja Maršala koja se dodeljuju za njegov rođendan srećnicima i ustanovama za doprinos u kulturi. Tri radnika i tri šegrta radili su bez prestanka, pa se jedan šegrt i dobro opekao.

Sutradan, negde oko deset izjutra, jedan krivonogi starac je došao s korpom za jaja, napunjenom olovnim vojnicima: bio je, navodno, iz Petrovaradina. Kada je otvorio oderana vrata na Arkadijevoj kancelariji, zamirisalo je na svež, pečeni hleb, bogzna odakle je ovaj miris dojahao s njim do Arkadija: u kancelariji je svetlela majstorova lampa, sa zelenim abažurom. Krivonogi starac je bio nasmejan, zamolio je majstora Arkadija da mu se olovo pretopi u jednu kocku: svi vojnici, sva ona oficirska oligarhija, svi topovi. „Ne znam da se igram sa ovim, a pojma nemam odakle ovo na mom tavanu“, rekao je.

Usamljeni ludaci bili su omiljena razonoda majstora Arkadija: na drvenom stolu od tesane hrastovine, u maloj hali sa čađavim prozorima, na kome se drže drveni modeli kalupa, krivonogi starac i povređeni šegrt, poređali su olovne armije, stavljajući ih poslednji put jednu naspram druge.

Muta je morao do grada i nije ni stigao da vidi svu ovu armadu u redovima. U korpi je bilo, izmerili su, jedanaest kilograma i 28 grama olova: krivonogi starac je, pre odlaska, ne obraćajući pažnju na šegrtovu opčinjenost vojnicima, zamolio da livenje bude gotovo za dva dana; ni cena posla ga nije zanimala.

Majstor Arkadije, visok i lep sedamdesetogodišnjak, hodao je dugo oko stola krsteći se, povremeno s rukama na leđima, trzajući desnim ramenom. Zanimalo ga je kuda krivonogi starac misli sa ovom izlivenom kockom, neće je, valjda, obesiti oko vrata, pa s njom u mutnu reku.

Muta je, dok je skidao kožnu kecelju, primetio: „Svako mora negde da se oslobodi detinjstva.“ Arkadije je bio prilično sluđen, jer slučajevima se ne može ništa, oni uvek rade ono što žele. Ruzmarina, koja je kuvala kafu i spremala Arkadijevu kancelariju, dugo je zevala u poređanu vojsku, sa svim onim silnim topovima koji su je krasili.

Šegrt sa opečenom rukom razvijao je, taj dan ga je Arkadije poštedeo od livenja, samo njemu znanu bitku između plavih i crvenih, gotovo sa zavereničkim izrazom na licu. Mene je teško iznenaditi, smešio se majstor Arkadije, možda i zato što sam beskrajno odan svom poslu.

Od dalje rasprave, kolika je glupost pretapati olovne vojnike, valjda je bolje i da se poklone kakvoj ustanovi s decom, spasio ih je odlazak na doručak u Sokolovljevu pekaru.

Preko Radio Beograda su ponavljali vest od pre sat vremena, o nesreći na Tihom okeanu: potonuo je panamski brod s dvadeset tri člana posade, nema preživelih. Telefon je zvonio u Arkadijevoj kancelariji, ali on nije hteo da se vrati: nejasno je odmahnuo rukom i jednostavno opsovao.

Autor je romansijer i pripovedač čija je knjiga priča Dosije Maslačak nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs