Omaž monahu srpske književnosti

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Melanholija, seta i tuga okvir su za priču o Mirosalvu Josiću Višnjiću, rekao je Tešić, inače urednik zbirke pripovedaka „Đurđevdan“, dodavši da su prijatelji ono što Višnjića određuje kao čoveka i kao stvaraoca. Poseban, specifičan, prgav, pa i isključiv, tako je opisivan Višnjić koji je, prema Tešićevim rečima, po brizi za maternju melodiju, za brušenje u jezičkoj laboratoriji, poput Nastasijevića pre njega, svetac srpske književnosti, a po tome što mu je moral bio na prvom mestu – njen monah.

Zbirku pripovedaka koju je uredio, „Đurđevdan i drugi datumi“, Tešić je odredio kao ličnu spisateljsku autobiografiju Višnjićevu u kojoj se, već u naslovima, ređaju važni datumi njegovog, ali i naših života, počevši od Đurđevdana, Višnjićeve krsne slave. I druga knjiga, „Dok srce kuca“, čiji je urednik Miodrag Raičević, koja se sastoji od razgovora, pisama, polemika, takođe je autobiografska, primetio je Tešić. U njoj su posebna pisama koja je uputio stvaraocima čija imena nose nagrade koje je dobio – Skerliću, Todoru Manojloviću, Stanisalvu Vinaveru. Uz njih, kao i, prema Tešićevim rečima, ključnog Višnjićevog junaka – „Miloša, zarez, Crnajnskog“, i Višnjića samog možemo videti kao deo te, moderne srpske književnosti. A, sa druge strane, i zbog toga što je sam Višnjić insistirao na svom bačkom, vojvođanskom poreklu (rođen je u Staparima, Učiteljsku školu završio je u Somboru, a nju je malo kasnije pohađao i Ristovski, otkuda potiče i njihovo prijateljstvo), on pripada i fenomenu književne Vojvodine koji još uvek nije pročitan, zaključio je Tešić.