Sinoć, osam meseci i sedam dana od kada je Zoran Milojčević –Čombe otišao, kako to reče reditelj, scenarista i producent dokumentarnih filmova Milan Nikodijević, „da traga za nekim dalekim novim zvezdama“ u krcatom kraljevačkom kafeu „Alexandar“ održan je svojevrsni omaž ovom kraljevačkom muzičaru.
Već na samom početku novog kompakt diska koji je, kako to reče Čombetov sin, profesor Žarko Milojčević testamentarni projekat koga je on, uz pomoć legendarnog „Smakovca“ Slobodana Stojanovića- Kepa i profesora kraljevačke muzičke škole Miroslava Filipovića priredio za izdavanje , nalaze se dve nove numere pomalo čudnih imena „Proja“ i „Nova stvar“ koje su nastale bukvalno zadnjih meseci Čombetovog života.Tom logikom nižu se i ostale numere na ovom pažnje vrednom nosaču zvuka pa je tako zadnja numera nastala još daleke 1999 godine.
Radi se o bez preterivanja, legendarnoj obradi poznate pesme Dragiše Nedovića „Stani stani Ibar vodo“ koju je Zoran Milojčević maestralno odsvirao na hromatskoj usnoj harmonici. I ma koliko ,na prvi pogled zazvučalo grubo, ne mogu a da ne saopštim ličnu impresiju da bi ,da je samo ovo uradio Čombe ostao trajno zapamćen na prebogatom kraljevačkom muzičkom nebu. Na sreću svih ljubitelja dobre muzike opus, ovog „gospodina sa ulice“ kako ga je sinoć nazvao Milomir
–Mile Nedeljković, bard kraljevačkog glumišta i Čombetov saputnik u mnogim večerima koja će generacijama kraljevčana „ iz pedeset i neke“ ostati u trajnom sećanju, je veći i muzički značajniji. Čombetovo bavljenje muzikom počinje od njegovih srednjoškolskih dana, kada je, krajem šezdesetih, sa nekoliko svojih drugova, među kojima je bio i kasnije čuveni klavijaturista Laza Ristovski, oformio čuvenu kraljevačku rok grupu Bezimeni. Kao solo gitarista sa Bezimenima je nastupao širom Jugoslavije, a pored pobeda i zapaženih nastupa na brojnim, značajnim, gitarijadama tog vremena (Sanad, Trstenik), grupa je 1974-te nastupala na velikom koncertu u novobeogradskoj Hali sportova sa nekim od tada vodećih rok grupa u zemlji (Pop mašina, Time, Smak i mnogim drugim). Sticajem okolnosti (glas vokalnog soliste ostavljao je na nosaču zvuka, za tadašnje standrde, nedopustiv šum), grupa Bezimeni nije snimila svoju debitantsku ploču. Umesto toga, iza njih su ostale kompozicije Maštarenje i Suviše mali, koje zu zabeležene na PGP-ovim kompilacijama Veče uz radio (pločama posvećenim kultnoj emisiji Radio Beograda, čiji su Bezimeni bili česti gosti). Nakon rasformiranja Bezimenih, oformio je grupu Bluz projekcija koja je, iako nije trajala dugo i nije zabeležila uspehe Zoranove prethodne grupe, bila značajna po nečemu drugom- bubnjar ovog sastava bio je l „Smakovac“ Slobodan Stojanović Kepa, sa kojim će sarađivati i na svom poslednjem projektu. Sredinom osamdesetih, Čombe je gitaru „gurnuo“ u drugi plan i posvetio se usnoj harmonici, koju je, istina usputno, svirao još iz vremena Bezimenih. Hromatska usna harmonika (koju je uglavnom svirao, ne zanemarujući ni diatonsku, tzv. bluzašicu kod nas mnogo učestaliju) nije toliko čest instrument kod nas. Svirajući na njoj sve- od evergrina, džeza, roka, latino standarda, klasike, pa sve do obrada izvornih narodnih pesama, Čombe je imao, uz nesumnnjiv tehnički kvalitet, jedan moderan i interesanan pristup ovom instrumentu. Dvehiljaditih svira po klubovima širom Srbije, nastupa i sa nekim poznatim muzičarima, ali najznačajniji nastupi su bili krajem 2003. u Centru lepih umetnosti Gvarnerius, gde je svirao na poziv našeg proslavljenog vioiniste Jovana Kolundžije.
Od 2013-te počinje da radi svoju, autorsku muziku. Mešavina roka (od malo sirovijeg do nešto sofisticiranijeg), latino zvuka, bluza i svega onoga što jeste bio njegov izraz, oblikuje se kroz kompozicije koje nastaju sve do početka 2017-te godine. Velike planove, energiju, ideje o novim pesmama i ostvarenje sna da konačno izda svoj album, prekinula je iznenadna smrt krajem maja 2017-te.Ipak, iza njega je ostala njegova muzika. Autorske pesme koje predstavljaju presek njegovog rada na usnoj harmonici, gitari i muzici uopšte, kojima su kao „bonus track“ dodate i neke od onih snimljenih krajem devedesetih, čine disk „Na kraju…početak“. Za kraj,ove priče o muzičkoj legendi Kraljeva citirajmo ponovo Milana Nikodijevića na čijem filmu „Zarobljeno vreme – Rokopisac“ je Čombe , kao muzički saradnik, radio bezmalo tri godine ne dočekavši njegovo pojavljivanje u javnosti : „Duh ovog renesansnog čoveka zauvek će se, pesmom „Ibar vodo“ viti kraj Spomenika srpskom ratniku na centralnom trgu grada koga je Čombe bezmerno voleo“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
