Omaž „srpskom Džegeru“

Za zemlju socijalističkog društvenog uređenja to je bio pravi bum.

Radi se o bendu iliti VIS (vokalno-instrumentalnom sastavu), kako su se tih šezdesetih zvale muzičke grupe električara, čupavaca, drekavaca i padavičara.

Bili su poznati pod imenom Siluete i, u odnosu na neke druge jugoslovenske bendove, u čisto zanatskom (muzičkom) smislu nisu bili najbolji, ali u svemu ostalom – jesu.

Siluete su simbolizovale sve ono što je bila definicija rokenrola – imali su čvrst zvuk, jak muzički gruv, naglašenu ritam sekciju, snažne gitarske rifove i bas deonice, prepoznatljiv bluzerski vokal njihovog frontmena, ali ništa manje važno – duge kose, uske pantalone (frulice), nonšalantno ponašanje, nekonvencionalan način komunikacije i sve drugo što je odlikovalo poznate muzičke grupe Engleske i SAD.

U SFRJ smo ih doživljavali kao domaće Rolingstounse, a njihov vokalni solista Zoran Miščević bio je „srpski Mik Džeger“.

Od svog osnivanja (1961) grupa je menjala članove, ali želim govoriti o (po meni) najboljoj postavi, koju su, sem pomenutog Zokija, činili basista Dejan Dunić, klavijaturista Ljuba Đorđević, bubnjar Jovan Mišević Miške, ritam gitarista Miomir Petrović Kraka i izvrsni solo gitarista Dragi Jelić, današnji frontmen čuvene YU grupe.

U potpunosti sam saglasan sa Sinišom Škaricom koji je u kultnoj knjizi Kad je rock bio mlad (2005) zapisao da su u toj postavi Siluete ušle u svoje zlatno razdoblje i ponele status mitske grupe.

AMARKORD: U ovom tekstu ja se ne bavim rok kritikom, već pišem o svom ličnom doživljaju VIS Siluete.

To je bilo vreme kada među jugorokerima gotovo da nije bilo autorske muzike, već su grupe skidale isključivo tuđe pesme, prvenstveno one koje su izvodile tada najbolje i najpopularnije svetske pop i rok grupe.

Slobodan sam reći da su ti pioniri jugoslovenskog rokenrola utrli put kasnijim, znatno kvalitetnijim, originalnijim i autorski prepoznatljivim pop rok bendovima, kao što su novotalasni ili alternativni EKV, Partibrejkers, Električni orgazam, Kanda, Kodža i Nebojša, Eva Braun, Kristali, Repetitor i mnogi drugi.

Zato ih kao nosioce urbane supkulture nikad ne treba potceniti. U mom slučaju, muzička komunikacija sa Siluetama ima i svoju malu predistoriju.

Pri tom, sve je uglavnom vezano za Niš, grad mog odrastanja, sazrevanja i sticanja supkulturnog iskustva, onog koje nije bilo po volji odraslih. Radi se o sredini u kojoj je važio tradicionalistički, konvencionalni i konformistički kulturni obrazac.

O bogatoj muzičkoj tradiciji jugoslovenskog rokenrola pisao sam u nekoliko svojih knjiga. Ovoj tematici takođe sam posvetio pažnju u brojnim naučnim časopisima, a neke rok eseje publikovao mi je i list Danas.

Napominjem da je ovaj tekst moj mali amarkord koji ima čisto publicistički karakter.

Ovoga puta stavljam fokus na jednu temu i jednu grupu – Siluete, ali pre toga moram napisati reč-dve o već pomenutoj predistoriji svega toga.

Pre najezde domaćih bit sastava, odnosno rok grupa, u vreme kad sam bio tinejdžer, često su u Domu JNA bili priređivani koncerti naših pevača zabavne muzike. Budući da nije bilo prilike da se uživo vide tada najpopularniji pop pevači (Nil Sedaka, Pol Enka, Klif Ričard, Pet Bun, Riki Nelzon), njihove pesme slušali smo u izvođenju naših interpretatora.

Bio sam redovan posetilac koncerata na kojima su nastupali mladi Miodrag Miki Jevremović, Ljiljana Petrović, Zafir Hadžimanov, Krsta Petrović, Mirjana Beširević i drugi.

Zahvaljujući Mikiju Jevremoviću mogli smo slušati solidno izvedene prepeve poznatih stranih pesama, među kojima 18 žutih ruža, Kuću izlazećeg sunca ili Korinu, dok je Anica Zubović, primerice, osećajno izvodila poznatu pesmu Adamoa Pada sneg / Tombe la neige.

Nedugo zatim na istoj sceni počela su gostovanja poznatih beogradskih električarskih grupa.

Najpre su nastupili Zlatni dečaci, poznati po izvođenju instrumentalnih numera iz repertoara klasične muzike. Bilo je neobično i prijatno slušati njihov instrumental na temu Labudovog jezera Čajkovskog, a ništa manje Dvoržakovu Humoresku ili Temu iz Fausta Šarla Gunoa.

Zanimljivo da je ritam gitaru u ovoj grupi svirao kasnije vrlo popularni pevač Boba Stefanović, koji je (dobro se sećam) stidljivo otpevao tek nekoliko pesama. Potom je sledio nastup još jedne grupe iz Beograda pod imenom Tomi Sovilj i njegove Siluete.

Kod njih se osećao šmek engleskih rok grupa koje smo do tada mogli da vidimo samo na bioskopskim platnima, u filmovima kakvi su Tomi Stil peva i onima u kojima je nastupao popularni Klif Ričard – Ekspreso bongo i Veseli klub mladih (pod tim nazivima su se oni prikazivali u našim kinima).

Sovilj je nosio šljašteći sako i plesao u brzom ritmu vešto drmusajući ramenima. Njegov repertoar činile su poznate pesme Woolly Bully, Johnny B. Goode, Jenny, Jenny i druge.

Kad sam se pohvalio jednom drugu da sam bio na Tomijevom koncertu, on, koji je često boravio kod rodbine u Beogradu, rekao mi je otprilike ovo: „Ma, kakav Tomi Sovilj! Glavne face u Beogradu sada su Siluete Zorana Miščevića“. Nedugo zatim dobio sam priliku da se uverim u to.

ROKENRIL SE ŽIVI: Prvi koncert pravih Silueta održan je u sali Narodnog pozorišta u Nišu!

Sedeo sam u prvom redu, a tik uz pozornicu bile su lože u koje je posedala (verovatno) uža familija članova uprave Pozorišta.

Oni su bili vidno neprijatno iznenađeni kad su na scenu stupili dugokosi članovi najpopularnijeg jugoslovenskog VIS. Ovaj put nije bilo (za njih očekivanog) konferansijea koji bi publici poželeo uobičajeno „Dobro veče“ i najavljivao numere.

Zoran Miščević je bez ikakve najave svojim dubokim, blago raspuklim glasom započeo tiho Oh, Suzie Q… U vazduhu se osetila neka čudna atmosfera; publika je zabezeknuto zaustavila dah, da bi već sa izvedbom sledećih numera započela prava ludnica.

Uz Satisfaction, The Last Time i Get Off Of My Cloud više niko nije sedeo na svojim mestima.

Publika je aplaudirala, cupkala, skakala, pevala i vrištala učestvujući u neuobičajenom scenskom nastupu – performansu, u kome je vokalni solista pevao ležeći na podu i vitlajući mikrofonom, a bubnjar povremeno izvodio sklekove na bini!

Kad je polomio palice, otrčao je iza stejdža, noseći pun kofer novih. Publika više nije bila običan posmatrač, već učesnik hepeninga kakvom do tada nije imala prilike da prisustvuje.

Davno je to bilo (1966) i ne sećam se baš svih pesama, ali znam da je uz Satisfaction glavna bila Sha La La La Lee grupe Small Faces. Nikako ne treba izostaviti baladu Uhvati vetar, po kojoj je Zoran Miščević najviše poznat.

To je verovatno njegova najbolja interpretacija i bez imalo pristrasnosti mogu reći da čak bolje zvuči u njegovoj izvedbi od Catch the Wind Donovana, koji je njen kantautor.

Ostale pesme Silueta dolaze iz repertoara takođe poznatih: Spencer Davis Group, The Searchers, The Troggs, Them, Bee Gees… Kuriozitet je da su na tom koncertu Siluete izvele svoju verziju popularnog italijanskog šlagera Roka Granate Marina, koji je publika oduševljeno otpevala zajedno sa Zoranom.

Skinuo sam košulju i bacio je „srpskom Džegeru“, koji ju je pevajući vrteo u krug. Kao petnaestogodišnjak bio sam očaran tim gestom i posle tog prvog koncerta Silueta za mene nije bilo više ništa kao pre. Tada sam shvatio da rokenrol nije dovoljno samo svirati i slušati.

Rokenrol treba živeti. To će reći: suprotstavljati se prisili (u porodici, školi, na ulici), izvrdavati propise, kršiti pravila i izneveravati tradicijske obrasce. Znam da to nije lako dočarati našim mladim savremenicima jer je rok od nekad buntovne postao umivena pojava, kako je u recenziji za moju knjigu Rok kultura (2004) zapisao rok kritičar Petar Janjatović.

MEGA ZVEZDA: Siluete su u ovoj postavi gostovale u Nišu još dva ili tri puta. Jednom je to bilo na Letnjoj pozornici u Tvrđavi, kada su me zamolili da im pomognem oko unošenja instrumenata.

Mislim da su jednom muzicirali i u našem Domu JNA, ali je sigurno da su poslednji nastup imali u velikoj sali Medicinskog fakulteta u Nišu. Sve je bilo dupke puno i muzika se nije najbolje čula od halabuke koju je stvarala publika.

Rekao bih da je u tom periodu počeo polagani zalazak njihove slave. Daleko od toga da je to bio njihov kraj. Kasnije sam ih više puta gledao u beogradskom Domu omladine i Gradskom podrumu. Sve u svemu, bio sam svedok vremena neverovatne popularnosti Silueta.

Ekstravagantni, ekscentrični i simpatično samohvalisavi Zoran Miščević je svakako bio jedna od prvih mega zvezda jugoslovenskog roka. Policajci su mu pretili da će ga ošišati, a obožavateljke ga jurile po ulicama gradova samo da bi se dočepale nekoliko vlasi njegove duge plave kose, cepale su mu delove odeće i kidale dugmad za uspomenu.

Bilo je svakojakih priča o ovom srpskom rokeru. Neke od njih možda nisu bile sasvim istinite, ali su prešle u legendu. Sve u stilu replike iz Fordovog filma Čovek koji je ubio Libertija Valansa: „Kada legenda postane stvarnost, objavljuje se legenda“.

Ovome valja dodati da se u vreme ogromne popularnosti rokenrola zaboravljalo i na fudbalsko rivalstvo Crvene zvezde i Partizana, pa su se na zidovima nekih zgrada u Beogradu mogli videti grafiti koje su fanovi Silueta ispisivali kao poruke prvenstveno upućene obožavaocima takođe popularnih Elipsi: „Čak i vrapci sad pevaju – Siluete, svi vas znaju“ ili „To sad zna i svako dete, najbolje su Siluete“.

Postoji jedna stvar koja pomalo kvari celu priču o Siluetama.

Naime, slušajući njihove ploče (snimili su tek nekoliko singlova) teško da bi neko istinski poverovao u sve napred rečeno. Najpre, bio je upitan njihov izbor pesama koje su stvaljali na vinil.

Zatim, postojalo je nekakvo pravilo (ili naredba odozgo) da se mora pevati na maternjem (srpskohrvatskom) jeziku, što je umanjivalo doživljaj onoga što se čulo na koncertima.

Da ne govorimo o tehnologiji snimanja ploča koja je, u poređenju sa sadašnjom, bila primitivna. Celokupni zvučni materijal na pločama Silueta je zatajno tih i nimalo ne dočarava energiju koju su oni muzikom prenosili na publiku. Kratko rečeno: Siluete na stejdžu i Siluete na pločama – dva sveta.

Na kraju, Siluete, a uz njih i mnoge druge jugoslovenske grupe (Elipse, Kameleoni, Mi, Roboti, Grupa 220, Indeksi, Crveni koralji) bile su naš prozor u svet.

Njihova muzika kod mladih stvarala je burne senzacije i izazivala fizičku ekspresiju sa svim odlikama nezadovoljstva, gneva i pobune protiv nametnutih normi i prisila sistema.

Rok muzika ulivala je iluzornu nadu mladima da njome mogu menjati svet. Donovanova balada u Miščevićevoj melanholičnoj interpretaciji uverila nas je da ljubav i muzika pokreću sve i donose promene.

Zoran nam je ličnim primerom pokazao da je moguće uhvatiti vetar i ne sumnjam da mu je „negde gore na nebu“ to pošlo za rukom.

Autor je sociolog kulture