Ono čemu se smejemo na kraju će nas ubiti

S Duškom Kovačevićem i mnogim drugim autorima imamo genezu pisaca specifičnog žanra tragikomedije, kazao je na današnjoj konferenciji za novinare Marko Manojlović, reditelj komada „Urnebesna tragedija“, koji će premijerno biti izveden sutra od 20 sati u Ateljeu 212.

Manojlović je istakao da i sam taj protivrečan naziv „urnebesna tragedija“ govori da će nas ono čemu se smejemo na kraju i ubiti i da je njega lično ponovno čitanje ovog komada Duška Kovačevića, posebno njegov kraj, emocionalno veoma pogodio, naročito kada sumanuto, a ponajviše egocentrično, ponašanje odraslih u ovoj drami ostavi težak urez na biću dvanaestogodišnjeg dečaka Nevena koji na kraju pita „Ko sam ja?“.

„To je u stvari emotivna spona koja me je podstakla i odakle sam režirao ovaj komad. Na to pitanje „ko sam ja“ nikad nije odgovoreno“, konstatovao je Manojlović dodajući da Kovačević u ovom komadu na veoma suptilan način prepliće društvenu dramu sa intimnom dramom ljudi koja izvire i iz društvenih okolnosti 1989. i 1990. godine. Manojlović je kazao i da nije imao mnogo posla oko aktuelizacije komada iako je „Urnebesna tragedija“ imala svoju praizvedbu 1991. godine. On je podsetio da je to bilo vreme kada se jedan svet raspadao i kada je trebalo da se stvori novi.

„Imam osećaj da se na ovim prostorima taj svet i dalje nije stvorio i da to pitanje identiteta i dalje lebdi u vazduhu“, konstatovao je Manojlović. On je otkrio da će predstava početi arhivskim radio snimcima i da je rad na njoj bio težak i inspirativan.

Brojnu glumačku postavu u ovoj predstavi predvodi Branimir Brstina koji će tumačiti lik Vasilija kao ličnu posvetu svom prijatelju Danilu Bati Stojkoviću, koji je ovu istu ulogu maestralno odigrao u prvom životu „Urnebesne tragedije“. Branimir Trifunović , koji tumači lik profesora, rekao je da se i sam seća početka devedesetih i jasnog osećaja da se nešto zloslutno zakuvava.

„Zemlje su nam se vremenom smanjile, moral srozao, nepovratno smo razbijeni. Ovaj komad skreće pažnju da se sve dešava iz porodice. Svaku glupost smo zaslužili jer smo je uzrokovali“, zaključio je Trifunović.

Glumcu Nenadu Iliću je rad na ovoj predstavi bio uzbudljiv i zbog toga što su svi njeni akteri istodobno jedni drugima dželati i žrtve a da ih pisac sve voli i od njih pravi priču o koju čovek može da se ogreje. Uz to, svi likovi olako nailaze alibi za svoje propuste što je i danas aktuelno stanje, dok postoji i plan komada koji je uvek različit i zanimljiv za igru a to su odnosi muža i žene, dva brata i odnos prema roditeljima. Ostale junake u komadu igraju: Anica Dobra, Sonja Kolačarić, Amar Ćorović, Katarina Žutić, Branislav Zeremski i Rade Nikolić. Asistent reditelja je Patrik Lazić, scenografkinja Vesna Popović a kostimograf Boris Čakširan. Reprize su zakazane za 12, 20. i 23. novembar.

Siže drame

Otac, odnosno, deda, narodni heroj onog rata, ipak problematične prošlosti, posle godina provedenih u ludnici dolazi pravo sa sopstvene svadbe i sa novom mladom, takođe pacijentkinjom ustanove za mentalno obolele, u posetu svojim naslednicima. Kum novopečenim mladencima je njihov doktor koji pokazuje više razumevanja za nenormalne nego za ove normalne. Naslednici, iako zvanično bez dijagnoze, pritisnuti problemima i svojim nerešenim porodičnim odnosima, istrošenih živaca i prilično napeti, nespremni su za susret sa bolesnicima. Odjednom, naizgled uobičajena, porodična priča u koju su uključeni otac, maćeha, njihov doktor, sinovi, snaje, i najmlađi potomak, dvanaestogodišnji Neven, kroz komične apsurdne i tragične situacije, otvara pitanja porekla, generacijskog nasleđa, krivice i identiteta.

Prvidno živi ljudi i „sporedni“ motivi’]

„Kao što je nagovešteno, već u ‘Urnebesnoj tragediji’,izvedenoj 1991. godine autor počinje da tematizuje opšti raspad srpskog društva iz perioda devedesetih. Tu se kao sporedni motivi, javljaju potpuno rasulo u nekom beogradskom pozorištu, zatvaranje ludnice zbog nedostatka novca i opšta beda usled koje ljudi na ulici prebijaju dete i otimaju mu šerpu sa roštiljem“, napisao je Ivan Medenica u svom eseju „Prividno živi ljudi Dušana Kovačevića“.