Opera kao slepstik

Kada je Veber (1786-1826) dobio nalog da komponuje jednu operu za London, stajala su mu dva motiva na izboru: Faust ili Oberon. Veber se odlučio za Oberona u nadi da će na ovom romantičnom sižeu transparentno demonstrirati svoje kompozitorsko umeće. Trebalo je u maniru Henri Persela i Georg Fridriha Hendla dosegnuti internacionalni nivo. Ova opera je još dobrim delom ono što se zove „bajkoliki komad sa pevanjem“, predromantična opera sa dugim rečitativima i dijalozima glumaca-pevača. Libretist „Oberona“ DŽajms Robinson Planše je bio vodeći autor viktorijanskih melodrama. On je libreto (na)pisao po Vilandovom „Oberonu“ i Šekspirovim „Snu letnje noći“ i „Buri“. Tako je nastao mixtum compositum o fantastičnoj srednjevekovnoj bajki koji je dramaturški bilo moguće rešiti samo kao igru lutki i teatar maski.

Austrijski režiser i glumac-lutkar Nikolaus Habjan inscenirao je Veberovog retko igranog „Oberona“ kao ljudski eksperiment, kao lakrdijanje i šegačenje u vidu satire nauke. U osnovi je reč o tome da li ljubav u opštem i vernost u posebnom smislu postoje ili je sve samo opsena i varka? U svetu vilenjaka će nad tim pitanjem biti sukoba između kralja vilenjaka Oberona i njegove supruge Titanije, motiv koji je i Šekspir ugradio u „San letnje noći“. Dok kod Šekspira sve teče glatko, u minhenskom „Oberonu“ stvari stoje nešto složenije. Na kraju će višestruko ispitivani protagonisti završiti na električnoj stolici kao drhteće nervne olupine. I da li postoji ljubav i vernost, na to nam Nikolaus Habjan nije želeo jednoznačno odgovoriti, jer mu se to činilo odveć banalnim. U programu za ovu premijeru Habjan piše da ljubav, fantazija i smrt idu zajedno i da su ga oduvek eksperimenti sa životinjama fascinirali. Mladi majmun, veli on, uvek radije odlazili lutki-majci od štofa, iako ova nije nudila mleko, kao što je to bio slučaj sa jednom hladnom, od žice ispletenom „majkom“. Srce je dakle pretežnije od stomaka, već i kod dece. Svakako interesantna teza u troipo časovnom „seminaru“ o ljubavi sa lakrdijanjem iz svih registara u ovom poetično-romantično zamišljenom „Oberonu“, koji je, recimo mirne savesti, sasvim ispao iz vremena. Veoma nam se nameće utisak da je ova inscenacija bila za jedan sat duža, no što je mogla da bude, dakako uz smeliji dramaturški rez i skraćivanje. Posebno kuriozno deluju duge engleske fraze – original libreta je na engleskom iz 1826. – na koji je od tuberkuloze već teško oboleli Veber komponovao muziku i uzimao časove (154 lekcija) engleskog kako bi razumeo tekst libreta.

Kao džinovski velika lutka predstavljen je Oberon sa glavom i rukama ispunjenim svetlećim sijalicama, nešto između Drakule i mrtvačke glave ili onih avetnih spodoba koje su nas prepadale u „kućama strave i užasa“ putujućih luna-parkova. Naravno, sve je u ovoj inscenaciji maskarada i šega. Anete Daš je u ulozi Recije bila u teatralnom smislu uspešno, u vokalnom, čini nam se, nešto ispod svog kapaciteta. Julijan Pregardijen je u naslovnoj ulozi bio vrlo ubedljiv, posebno u visokim registrima. Brenden Ganel kao ljubavnik Hion iz Bordoa, sin Karla Velikog, imao je pak da savlada mnoge slepstike, te je delovao nekoncentrisano. Rahel Vilson je kao sluškinja Fatima mnoge oduševila. Dirigent Ajvor Bolton, dirigent u Bazelu i Madridu, briljirao je na dirigentskom pultu Bayerische Staatsorchester koji je ovu partituru svirao sa nekakvom, rekli bismo, uzdržanošću – egzorbitantna romantika duhova i aveti, makar i kao groteska, nije bila po ukusu ovog renomiranog orkestra. Ovo je posebno delo, na posebnom mestu i na poseban način. Ovo važi generalno za Veber-Planšeovu dramaturgiju kao šarenu, revijalnu mešavinu vila, kalifove kćeri, morskih devojaka, vitezova, pirata, Titanije i Oberona u jednom delu sa mnogim rečitativima, janičarskim marševim, turbulentnim promenama mesta zbivanja i naprasnim akcijama kao na kakvom nadrealističkom panađuru sa Monty-Python-efektima. Publika je reagovala blagonaklono, ali ne entuzijastički.