Opera koja je simbol otpora i slobode: „Nabuko“ Đuzepea Verdija u Berlinskoj državnoj operi

Kada je „Nabuko” premijerno prikazan u Milanskoj sklai u proleće 1842. godine, komad je kompozitora Đuzepea Verdija vinuo u vrh italijanske operske scene.

To je bio početak njegove višedecenijske karijere bez premca koja je imala trajan uticaj na opersku kulturu 19. veka.

„Nabuko“ je poznat po veličanstvenom horu „Va, pensiero, sull’ali dorate“, koji je postao simbol slobode i nacionalnog jedinstva, posebno u kontekstu borbe Italije za nezavisnost, i smatra se operskim klasikom par excellence.

Inspirisan je biblijskom pričom o vavilonskom kralju Nabukdonosoru II (Nabuko), koji je osvojio Jerusalim i zarobio jevrejski narod.

Radnja prikazuje sukob Vavilonaca i Jevreja, uz duboke lične i političke intrige.

Tema „Nabuka“ je sudbina dva naroda i kulture, ali i arogancija istoimenog protagoniste koji se proglašava bogom a potom pada u ludilo.

Glavni likovi ove opere su: Nabuko (Nabukodonosor), kralj Vavilona, ponosan i moćan vladar koji doživljava duhovni pad i preobražaj nakon što ga bog Jahve kažnjava za gordost.

Abigaila je Nabukova usvojena ćerka, ambiciozna i nemilosrdna, koja pokušava da zauzme presto.

Ona predstavlja snažan kontrast Nabuku i simboliše pohlepu i zavist.

Fenena je Nabukova prava ćerka koja voli Ismaela i na kraju prihvata jevrejsku veru, što je čini simbolom mira i saosećanja.

Zaharija je prvosveštenik jevrejskog naroda koji pruža otpor Nabukovom osvajanju i predstavlja veru i nadu naroda.

Opera počinje invazijom Vavilonaca na Jerusalim i zarobljavanjem Jevreja.

Nabuko se proglašava bogom, zbog čega ga bog Jahve kažnjava ludilom.

I Fenena i njena navodna sestra Abigaile, čiji je otac zapravo bio rob, vole Ismaila, nećaka jerusalimskog kralja, kod koga je Fenena talac.

Kada Abigejl odbije Ismaila i slučajno sazna za svoje pravo poreklo traži osvetu i odlučuje da preotme vlast.

Međutim, Nabuko, posle duhovnog preobražaja, pronalazi snagu da se vrati na vlast, oslobodi Jevreje i odbaci Abigailinu izdaju.

Opera se završava trijumfom vere i pokajanjem Nabuka.

Čuveni hor robova postao je simbol patnje i težnje za slobodom.

Jevrejski zarobljenici u Vavilonu pevaju o svojoj domovini, izražavajući čežnju za oslobođenjem.

Ovaj hor je postao izuzetno popularan u Italiji u vreme kada se zemlja borila za nacionalno ujedinjenje i nezavisnost, pa se „Nabuko“ često smatra i delom političke borbe za slobodu, on je više od opere — simbol otpora, slobode i duhovne snage.

Verdi je, putem muzike i snažne priče, prikazao patnju potlačenih i nadu za bolju budućnost, što je ostavilo dubok uticaj na publiku njegovog vremena, ali i na generacije koje su usledile.

Ovo su bile pogodne okolnosti za Italijanku Emu Dante, koja kao uspešna operska, dramska i filmska rediteljka prvi put postavlja ovo impresivno i efektno delo u berlinskoj Državnoj operi.

Činjenica da je za pultom dirigovao i priznati stručnjak za Verdija Bertran de Bili takođe je bila garant za uspešnost ove produkcije.

U kontekstu rata na Bliskom istoku, materijal trenutno ima gotovo opresivnu relevantnost.

Postavka Eme Dante zasnovana je na dekorativnom scenskom dizajnu kojim dominira konstrukcija stepenica, merdevina i stepeništa u obliku saća.

Rediteljku je za to inspirisala zgrada i umetničko delo Vessel koje je otvoreno u njujorškoj četvrti Menhetna 2019.

Za strukturu se kaže da predstavlja i hram u Jerusalimu koji su uništili Vavilonci i viseće vrtove Vavilona.

Veliki aplauz je usledio i za Luku Salsija u ulozi vavilonskog kralja Nabuka, Marinu Prudensku kao njegovu ćerku Fenenu, Ivana Magrija kao Ismaela i Miku Karesa kao prvosveštenika Zahariju.

Prudenska je odigrala ulogu Fenene, koja je iz ljubavi prešla u jevrejsku veru i zbog toga joj u domovini preti smrt, sa zadivljujućim intenzitetom.

Salsi je ekspresivno otelotvorio megalomanskog kralja koji gubi razum.

Opera se na kraju završava konačnom pobedom, dok Abigaile, kajući se, otrovom prekraćuje svoj život.

Dante uranja strukturu saća u more svetlosti.

Znak nade koji nam se čini čistom utopijom s obzirom na stvarne sukobe u svetu.

Ali, poznato je, nada uvek poslednja umire.