Sanja Kerkez: Operska umetnost je ozbiljna hijerarhija

Kao treća zajednička produkcija Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i teatra Madlenianum imaće dve premijere – u obe umetničke kuće. Drugu produkciju „Manon Lesko“ u 100. godišnjoj istoriji Opere NP radio je autorski tim iz Italije – reditelj Pjer Frančesko Maestrini, dirigent Stefano Romani, kostimograf Luka dal Alfi i scenograf Alfredo Trosi. Prvakinja Opere NP Sanja Kerkez, koja u razgovoru za Danas priča o saradnji sa italijanskim umetnicima, aktuelnim operskim trendovima i situaciji u Beogradskoj operi, svoj debi u ulozi Manon Lesko imaće 29. februara u Madlenianumu.

– Činjenica da je u istoriji NP „Manon Lesko“ imala samo jednu premijeru i da je trajala tri-četiri predstave, ne znači i veću slobodu u tumačenju ovog dela, jer imamo dirigenta Italijana. Maestro Stefano Romani je izuzetan umetnik, kao i i reditelj, čuveni Pjer Frančesko Maestrini. On potiče iz umetničke porodice, otac mu je bio Karlo Maestrini, reditelj ranga Franka Zafirelija. Taj autorski tim je odličan, ali sa njim zaista nema improvizacije – Pučini od takta do takta.

* Kako je reditelj Maestrini ispričao priču o mladom Renatu de Grijeu iz ugledne porodice koji upropašćava život zbog kurtizane Manon Lesko?

– Ostali smo dosledni izvornom vremenu iz Pučinijeve opere. Kostimi i scenografija su maestralni. Ja volim takve predstave kad publika može da se vrati u epohu. To je Francuska 18. veka. „Manon“ je napisao opat Prevoa, koji je bio sve živo, vraćao se u Crkvu, pa je bežao od nje. Voleo je žene, voleo je buran život. Ja verujem da je u „Manon“ stavio na papir sva svoja unutrašnja previranja.

* Pa i Manon je, po očevoj želji, krenula u manastir, ali je život odveo na drugu stranu.

– Tačno. Ona je, ipak, kurtizana. Ona je žena koja u sebi ima i dobro i zlo. Ona je antiheroj, jer heroj je, za mene, De Grije. On je čovek koji je napustio pristojan društveni status i porodicu, svega se odrekao zarad njene ljubavi. Bio je maksimalno tolerantan, jer je ona svaki put kad je nestajalo para odlazila bogatim muškarcima koji su je izdržavali, pa je ponovo bežala sa njim. Ona je zaista čudna žena – mlada i negde u dubini ima dobrotu u sebi, ali, pohlepa za novcem bila je jača od svega.

* Koliko je ova priča o ljubavi i srebroljublju univerzalna? U sadašnje vreme Manon bi bila neka vrsta „sponzoruše“, mada one danas izbor ljubavi ne plaćaju životom.

– Manon je bila prinuđena da plati životom, jer kad su ih prognali u Ameriku, De Grije je morao, da bi zadovoljio njene prohteve za bogatstvom, dosta da se kocka. Oni su bežali pred zakonom i zato su završili u pustinji i to zbog njene pohlepe. Manon govori o Francuskoj 18. veka. Ja se pitam da li je ljudska unutrašnjost, ljudska suština evoluirala, jer, na kraju, i mi se i danas susrećemo sa takvim fenomenima.

* Gde je mesto Manon Lesko u galeriji Pučinijevih tragičnih ženskih likova koje mnoge pevačice vole?

– Ja nisam puno pevala Pučinija, za razliku od Verdija, kog puno tumačim – čitava moja karijera su Verdi i Belini. Pre Manon Lesko pevala sam Mimi i Mizetu u „Boemima“ i Tosku koja je zaista heroina koja je za ljubav dala sve. Pučini ima strašno maštovite orkestracije i bira neverovatna libreta. „Toska“ podseća na krimi priču zasnovanu na istinitom događaju. Ni „Manon“ nije ništa manje od jednog trilera.

* Za Belinijevu „Normu“, koju je 2017. u NP režirao Đankarlo del Monako, rekli ste da je vrhunac Vaše karijere. Gde je mesto „Manon Lesko“?

– I dalje je „Norma“ na mestu broj jedan. To je uloga koja je vokalno, dramski, interpretativno najjača od svih. Ima velike zahteve.

* Kad ste pripremali Tosku, izjavili ste da je Marija Kalas zakon za ovu ulogu. Čije je tumačenje Manon za Vas bilo inspirativno?

– Dosta sam slušala jako zanimljivu i dobru interpretaciju Renate Tebaldi, ali još bliže mom liričnom afinitetu jeste Renata Skoto. NJena Manon u Metropolitenu sa Plasidom Domingom je savršena. To je, za mene, vrhunsko izvođenje.

* Obeležavanje operskog jubileja NP, pre svega 100. godišnjice izvođenja „Madam Baterflaj“, otvorilo je dilemu da li u takvim prilikama treba pokazati najbolje domaće snage ili se dovode gosti iz sveta koji bi ipak trebalo da budu vrhunski. Šta mislite o tome?

– Moj stav je da to moraju biti ljudi iz kuće. Ali zato što mi sada u angažmanu nemamo za „izvoz“ pevačice koje pevaju Baterflaj, uprava je verovatno bila prinuđena da pozove gošću. Ja nisam bila na toj predstavi, jer sam imala režijsku probu „Manon Lesko“, ali sam čula priče i slušala reagovanja ljudi da baš nisu bili zadovoljni izborom pevača.

* Priča se da je problem bio i sa dirigentom koji je u poslednji čas zamenjen.

– Da, ali to je sve stvar za koju treba imati dosta iskustva. Kad, recimo, angažujete pevača, svi snimci koji dođu do Vas, ako ih po tome birate, mogu biti umiveni i našminkani, dok je situacija na sceni sasvim drugačija. Mi smo pozorište koje nema dovoljno novca za ekskluzivne goste i prosto se moramo pomiriti sa tim što imamo.

* „Manon Lesko“ radi čisto italijanski autorski tim, a nedavno je takav slučaj bio i u Madlenianumu, gde su „Veselu udovicu“ radili hrvatski umetnici. Da li je sad trend da reditelj dovodi svoju „ekipu“?

– Jeste, a i finansijski je nekako najjeftinije. Platite puno manje nego da angažujete umetnike sa raznih strana, pa svakome dajete honorar. Sve je na finansijama zasnovano. Koliko para, toliko muzike.

* Da li angažovanje stranaca pokazuje da zapravo nemamo autorski sposobne umetničke timove?

– Ne radi se o tome da li ih imamo ili nemamo, pozorište mora bude otvoreno za saradnju sa strane. Ako bismo ovde bili samo sami, sami, sami… kreativnost bi došla pod znak pitanja. Teško možemo da budemo autoriteti jedni drugima, jer se tu svi znamo, a umetnost je ozbiljna hijerarhija. Ja kao pevač, recimo, moram da poštujem „svetu trojicu“ – kompozitor, reditelj i dirigent.

* Do 19. veka u toj hijerarhiji „zvezda“ je bio kompozitor, potom su to mesto preuzeli izvođači. Ko je sada u 21. veku centar operskog sveta?

– Danas su reditelji „zvezde“. Oni drže primat u operskom svetu danas, a nekad su to bili pevači, koji su podigli honorare do enormnih granica. Recimo, Brigit Nilsen, koja je bila veliki dramski sopran, koštala je izuzetno. NJeni honorari su bili toliko veliki da više nisu mogli da je plaćaju u novcu, pa su je plaćali i u zlatu. Ona je volela novac, kao i svi, ali je ostavila veliku zadužbinu iza sebe koja finansira na nivou godine uspešne orkestre, pevače, reditelje. Domingo je bio godinu dana nosilac njene stipendije od milion evra. To su ozbiljne sume. Postoji anegdota da je kao honorar dobila servis za ručavanje za 12 osoba u zlatu, ali je tražila da bude od 24 karata. Ona je to proverila, zlato nije bio od 24 karata i saopštila je upravi da pokušava da je prevari. Rekla im je da je pristala da peva zbog prodatih ulaznica, ali da neće biti „toliko zlata u njenom glasu“.

* Gde je tu umetnost?

– To je nekako isprepleteno. Ti ljudi sa visokim samopouzdanjem, ostvareni vokalno, umetnički i finansijski umeju da drže do sebe. Treba učiti od njih.

* Sto godina NP 2019. obeležila je prevremena promena upravnika, a sad, u godini jubileja Opere, imamo ostavke operskih prvaka u Umetničkom odboru NP zbog loših uslova rada u Operi. O čemu je reč?

– Opera je kompleksna i mnogoljudna umetnost – imamo orkestar, hor, soliste, tu su statisti, igra balet u okviru ansambla kad su velike predstave. Meni je prosto žao, ali sve to povezujem sa finansijama. Opera je skupa umetnost, a problem sa finansijama je globalna pojava. Zato se rade koprodukcije, minimalističke scenografije…, sve zarad toga da bi uopšte opstala naša umetnost. Za mene je zato i saradnja NP i Madlenianuma okej. U današnje vreme, kad uvek fali novca, takve koprodukcije su zaista dobro rešenje da bi opera bila i dalje glamurozna.

* U čemu je bio problem sa Baletom tokom priprema „Manon Lesko“? Čulo se da balerine odbijaju da „mažu nokte“ primadonama i da budu statisti?

– Mislim da je skroz u redu što su one izašle iz „priče“. NJihovo mesto zauzele su devojke iz Operskog studija, kojima je vrlo važno da su na sceni, da se kreću, da se oslobađaju. To je u potpunosti dobro rešenje, za razliku od prvog s balerinama, koje zato nije ni opstalo.

* Prošle godine bili ste specijalni gost na gala koncertu „Opera na vodi“, a potom je Opera bila i na zvaničnom otvaranju Trga republike u Beogradu. Da li ovakvim angažmanima Opera daje umetnički legitimitet spornim i problematičnim urbanističkim projektima u Beogradu?

– Ja želim da umetnost kojom se bavim zaista uđe što više u naš narod, da ga oplemeni. Ja sam za to da Opera izlazi izvan okvira naše kuće, jer neko nema novac za kartu, možda i ne zna kako to izgleda, pa ćemo, kad nas čuju na ulici, pridobiti publiku.

Vokalni pedagog

* Radili ste sa pedagozima poput Olivere Miljković, Biserke Cvejić, Radmile Bakočević. Da je vreme da i Vi krenete sa pedagogijom?

– Ja sam od ove sezone vokalni pedagog Operskog studija NP „Borislav Popović“. Vodimo ga dirigent Đorđe Pavlović, bračni par Maričić i ja. Smatram da posle toliko godina mogu da pomognem i da ostavim neki trag iza sebe i na polju pedagogije. Imamo divnu klasu, jako talentovanu, ali je neverovatno koliko nam fali muških pevača. Devojke su zaista talentovane.

Japanska kultura

Uoči premijere „Manon Lesko“, koja je iz tehničkih razloga pomerena sa 30. novembra 2019. na kraj februara, Sanja Kerkez pevaće na Gala operskom koncertu na Kolarcu 27. februara na kome će gostovati dirigent iz Južne Koreje Jivun Ji-Un Park. „Posle Manon Lesko razmišljam da počnem da radim Bateflaj. Sviđa mi se ta uloga – ne samo pevački, sviđa mi se japanska kultura. Volela bih to tradicionalno japanski da uradim, uz pomoć Japanaca. To mi je sad umetnički izazov“, kaže Sanja Kerkez.

Večeras premijera u NP

Na premijeri u NP ulogu Manon Lesko večeras će pevati Jasmina Trumbetaš Petrović. Obe premijere u NP večeras i 29. u Madlenianumu De Grijea pevaće tenor Janko Sinadinović, što je slučaj i sa baritonom Nebojšom Babićem u ulozi Leska, brata glavne junakinje. Kao Žeron de Ravoar, kraljevski rizničar, večeras će nastupiti bas Dragoljub Bajić, a u Madlenianumu tu ulogu će pevati Mihajlo Šljivić.

Težak repertoar

Posle dve domaće opere – „Koštane“ i „Na uranku“, uprava NP odlučila je da se vrati „ozbiljnim i teškim operskim delima koja dugo nisu bila na repertoaru, a koja bi trebalo da Operi omoguće gostovanja u inostranstvu“, najavila je upravnica NP Ivana Vujić na konferenciji za novinare povodom premijere „Manon Lesko“. Prema rečima direktora Opere Jasmine Trumbetaš Petrović, publiku u jubilarnoj godini Opere NP očekuju obnove „Đanija Skikija“, „Evgenija Onjegina“, „LJubavnog napitka“, kao i premijera „Kneza Igora“, koja će otvoriti „krug ruski operskih dela na beogradskoj sceni“.