Operski realizam

Portugalska publika se prvi put upoznala sa Janačekovim delima kada je njegova opera „Jenufa“ 1960. godine izvedena u Sao Karlošu, dok je „Katja Kabanova“ premijerno igrana petnaest godina kasnije na istoj sceni. Ovoga puta opera je rađena u koprodukciji sa Engleskom nacionalnom operom i teatrom Wielki – Nacionalnom operom iz Varšave.

Dela Janačeka karakteriše romantičarski lirizam, kao i snažna sklonost da se melodioznost češkog jezika ‘utisne’ u muzički tok. „Katja Kabanova“ je Janačekova šesta opera, komponovana i premijerno izvedena 1921. godine u Brnu. Libreto je sastavio kompozitor prema delu „Bura“ Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog. Reč je o operski stereotipnoj ljubavnoj drami – Katja živi sa mužem Tihonom, njegovom majkom i sestrom Varvarom. Nezadovoljna usled nedostatka muževljeve pažnje i ogorčena zbog njegovog stalnog povinovanja željama majke, Katja se zaljubljuje u Borisa koji već neko vreme pokušava da je osvoji. Za vreme muževljevog putovanja Katja provodi vreme sa Borisom, a tajnost bračnog neverstva potpomaže Varvara. Operski očekivano, po povratku muža, onespokojena grižom savesti Katja priznaje neverstvo i očajna gine skočivši u ledenu Volgu.

Gotovo banalan zaplet propraćen je u ovoj produkciji i svedenim scenskim i kostimografskim rešenjima. Scenografija Čarlsa Edvardsa minimalnim sredstvima podržava stilizovani realizam drame. Upečatljiva je kulisa koja apstraktno prikazuje talase uzburkane reke u kojoj nestaje Katja. Dizajn svetla igra značajnu ulogu u ovoj postavci, igrom svetla i senki na minimalno opterećenoj sceni prikazana su, čini se i neke od slutnji ili osećanja aktera. Kostimi čiji je autor Jon Morell su oslikali vreme nastanka same opere. Inscenacija Dejvida Aldena dala je prioritet muzičkoj drami koju je uspešno podržala nenametljivim scenskim rešenjima. Litvanska sopranistkinja Ausrine Stundyte je, očekivano, dominirala scenom u ulozi Katje Kabanove. Njen snažan lirski izraz propraćen je i visprenim fizičkim prisustvom i realističnom glumom. Ostali solisti – Hans Georg Priese (Tihon), Dagmar Pečkova (Marfa Kabanova), Arnold Bezuyen (Boris) i Ana Grevelius (Varvara), uz ostale manje pevane uloge, hor teatra Sao Karloš i Portugalski simfonijski orkestar kojim je dirigovala Džulija Džouns, ostvarili su izražajnu i ubedljivu interpretaciju Janačekove partiture. Međutim, i pored visokog izvođačkog i umetničkog nivoa produkcije, nameće se pitanje o politici izvođenja Janačekovih scenskih dela.

Umetnički rukovodioci opera posežu za Janačekovim operama u momentima kada, čini se, žele da izraze volju da učine repertoar svojih kuća raznovrsnijim i pokažu ređe izvođena dela slovenskog repertoara. Međutim ljubitelji konvencionalne opere koji u najvećoj meri i dalje čine opersku publiku prevashodno očekuju italijanski i nemački operski repertoar. Janačekova opera tako postaje simptom težnje za osveženjem repertoarske politike koja, međutim izgleda ne zadovoljava ni konvencionalne ljubitelje opere koji bi mnogo rađe čuli neku od opera Verdija, Pučinija ili Vagnera, a ni one znatno malobrojnije, okrenute smelijim istraživanjima savremenih tendencija. Rezultat je slabo interesovanje publike koje se pokazalo i na premijeri „Katje Kabanove“ i zapitanost ko je, zapravo, ciljna grupa Janačekovih ostvarenja danas i kakva bi trebalo da bude strategija za izvođenje ovih dela ubuduće.