Orfej kao harizmatični individualac liči na ljude savremenog sveta

Predstava je bila nezaboravna, magija se sa umetnika prelila u publiku – kad se zavesa zatvorila svi smo bili na nogama i ujedinjeni kroz Glukovu umetnost. U tom momentu nisam verovao da ću ikada gledati integralnog Orfeja u našem teatru, niti da ću ga baš ja ikada režirati. Život je pun neočekivanih preokreta. Petnaest godina nakon te izvanredne pariske predstave Nacionalni teatar meni dodeljuju čast i odgovornost da postavim ovo remek delo. Nisam ga samo ja dugo čekao. Mislim da u našoj operskoj sredini postoji mnogo veće interesovanje za obogaćivanje repertoara, nego što mi možemo da proizvedemo predstava. Operska publika je gladna uzbudljivog doživljaja – kaže u razgovoru za danas reditelj Aleksandar Nikolić pred večerašnju premijeru opere „Orfej i Euridika“ Kristoga Vilibalda Gluka, jednog od najvećih revolucionara u operskoj umetnosti.

*Šta je za Vaš rediteljski izazov u ovoj produkciji?

– Priča o Orfeju može da se sagledava iz mnogo uglova, ali ideja koja me je najviše privukla ima u sebi nešto terapeutsko i drevno, a to je tema o zdravom odnosu prema sopstvenoj smrti i smrti uopšte. Orfej kao harizmatični individualac jako liči na nas, ljude savremenog sveta. On odbija da prihvati i razume prirodne procese kao što su život i smrt, čak uspeva i da ih prevaziđe. Ta pobeda deluje kao trijumf ljudske snage, na početku budi optimizam. Ipak, kako se krećemo ka finalu opere počinju da nam se otvaraju razne perspektive. Smrt je zdrava. Smrt je oslobađajuća. Smrt je terapeutska. Sukob Smrti i Amora – Tanatosa i Erosa postaje plastičan i ostaje kao misao kojom će se gledalac baviti nakon predstave. Jedna perspektiva je perspektiva prirodnog ciklusa od zrna žita, preko izdanka zelene stabljike u punoj snazi, zatim zlatne suve stabljike i na kraju odkosa i smrti zahvaljujući kojoj zrna padaju na zemlju i nakon hibernacije proklijaju kao trijumf novog života. Druga perspektiva je perspektiva Amora, boga trenutka i žudnje. Boga koji je prisutan sada i ovde i koji želi sve. On nema razumevanja ni za umiranje, ni za rađanje. On razume samo neodoljivu potrebu da se sjedini sa svojim predmetom želje i u toj želji je spreman da pogazi svaki prirodni red.

*Kažete da su četiri ključna fenomena koja određuju ovu opersku predstavu – inovativna Glukova muzika, mit o Orfeju, antički kult i misterije. U kom pravcu ste istraživali i šta za Vas znači bavljenje grčkim mitološkim temama u današnjim okolnostima i vremenima?

– Mislim da je povratak klasici neophodan. Klasika nije samo isprazna reč. U okeanu trijumfa mediokritetskog i plitkog, obligatorno originalnog, u formi nekompleksnog – savremeni gledalac se često kreće linijom degeneracije. Svet pop kulture i komercijalnog ne grade od nas Orfeje već zvezde rijalitija. Ne treba nam porobljavanje, mi smo pristankom na takav sadržaj pristali na poziciju plitkog, efemernog, trivijalnog i drugorazrednog. Klasika i opera se ne bave trivijalnim, niti nam daju podstrek da pođemo tim putem. Opera, mitologija i tragedija nas izdižu iznad banalnosti svakodnevice, teme naših misli postaju dublji sadržaji koji nas se suštinski mnogo više tiču i esencijalno su za nas važni.

*Sve tri uloge pevaju pevačice, Orfeja peva mecosopran. Da li je to mali scenski paradoks da u operi na mitološku temu imamo izvođačku inverziju u odnosu na antičko pozorište gde su sve uloge tumačili muškarci?

– I antiku i Šekspira često posmatraju kao teatar „muškaraca“. To je činjenično tačno, ali mi se čini da promašujemo metu. To su suštinski i duboko antirealistični teatri, koji namerno negiraju polnost, rod, godine i telo izvođača, oslobađaju nas od bolećivosti prema lepoti i mladosti glumice koja bi igrala Antigonu, i tim postupkom nas nagone da uđemo samo na polje morala i duhovnog. Tako i naš Orfej nije priča o rodu. Ni o polu. Ni o pojedincu. On ima u sebi nešto univerzalno, mitološko, klasično i stilizovano. Ko voli triviju roda, sigurno može da je pronađe u ovoj predstavi. Ima poljubaca, dodira, velike intimnosti i strasti. Možda je to nekome skandalozno, ali mi se na to nismo ni obazirali. Naša meta je bila usmerena na nešto drugo, na neki mnogo uzvišeniji cilj. Bavili smo se pritiskom grupe na pojedinca, košmarima, snovima, nadama i strahovima, usamljenošću i obeshrabrenjem.

*U autorskom timu je i koreograf Aleksandar Ilić, sa kojim ste nedavno radili mjuzikl u Madlenianumu „Grand Hotel. Šta vam je bio zajednički zadatak u ovoj operi i kako je tekla saradnja sa dirigentom iz Bugarske Čobanovim koji ima stručno pojačanje u Predragu Gosti?

– Aleksandar Ilić i ja sarađujemo već sedam godina neprestano i svakodnevno. Ta neobična umetnička simbioza ne posustaje, već iz projekta u projekat biva jača i plodonosnija. Možemo već da govorimo o zajedničkom umetničkom istraživanju, kao i istraživanju života uopšte. Naš zajednički opersko-baletski posao nas je vodio širom sveta, ali mi osećamo da smo tek na početku i radoznali smo kao mala deca. U nekoliko poslednjih predstava se opsesivno bavimo smrću i životom s one strane ogledala. Dirigent Dian Čobanov je veliki stručnjak koji će unaprediti našu umetničku sredinu. Mislim da imamo veliku snagu i harizmu, a da kroz rad sa internacionalnim stručnjacima možemo da se brzim koracima približimo svetskom nivou. Vreme je za novi iskorak ka najvišem kvalitetu.

*U aprilu je i HNK Zagreb imalo premijeru „Orfeja i Euridike“? Da li ste videli zagrebačku produkciju i koliko stižete da pratite opersku i baletsku scenu na prostoru bivše SFRJ?

– Da, pogledao sam zagrebačku produkciju. Mislim da se naša po svemu mnogo razlikuje. Godinama radim u nacionalnim teatrima u regionu i pratim sve operske i baletske produkcije. Volim glumstvenost naših pevača, strast u osećanju da imamo pionirski zadatak. Zanos. Često produkcije u regionu imaju budžete koji su nama nedostižni, kao i pedantnost u izvođaštvu koja je za svako poštovanje. A mi, s druge stane, mnogo toga nadoknađujemo zanosom, strašću i šarmom. Događalo mi se da budem pozvan da isti naslov režiram tri puta u regionu. Uvek su sve predstave različite. Dovoljno smo različiti da nas drugi vide kao jedno, a dovoljno slični da jedni druge ne vidimo kao identične. To je lepota tog fenomena.

O tajnama života i smrti

– Izvodićemo prvu, italijansku verziju dela „Orfeja i Euridike“. Gluk je igrom srećnih okolnosti svoju karijeru nastavio u tadašnjem centru sveta – Parizu. Kao bivšem učitelju muzike princeze u koju se nije mnogo polagalo otvaraju mu se nove mogućnosti kada se ta princeza neočekivano udaje za princa Francuske. Ni od tog princa se nije mnogo očekivalo, ali on igrom slučaja postaje kralj Francuske. To su Luj Šesnaesti i Marija Antoaneta. Ona se posvećeno bavila umetnošću i sama je bila verzirana harfiskinja, glumica, pevačica i plesač. Marija Antoaneta je bila luda za teatrom i kao učesnik i kao gledalac tako da je Gluk mogao da ostvari svoje muzičko-dramaturške zamisli na najvažnijoj sceni sveta. Obe verzije dela – italijanska i francuska, uzbudljive su na svoj način, a ono što ih spaja jeste burna reakcija kod gledalaca. Glukov rad je izazvao rat u tadašnjem teatarskom svetu. Jedni su ga zvali varvarinom, drugi bogom, a svi su dolazili da gledaju njegove predstave. Njegova ideja nije bila rat u operi, iako je ga je smatrao neophodnim. Ideja je bilo stvaranje klasičnih dela za večnost kroz koja bi se ljudima govorilo o tajnama života i smrti – kaže Aleksandar Nikolić, kog posle „Orfeja i Euridike“ očekuju velika produkcija Verdije „Aide“ i opere „Vladimir i Kosara“ Stevana Divjakovića u SNP-u u okviru projekta Novi Sad Evropska prestonica kulture 2022.

Umetnički tim

U umetničkom timu koji je zajedno sa Nikolićem radio na „Orfeju i Euridici“ su bugarski dirigent Dian Čobanov i njegov beogradski kolega kao savetnik za ranu muziku Predrag Gosta, scenograf Dunja Kostić, scenograf Katarina Grčić Nikolić. Pevačka podela ima više alternacija, a na premijeri večeras trebalo bi da pevaju: Snežana Savičić Sekulić, Aleksandra Angelov i Sofija Pižurica. U predstavi učestvuju orkestar i Hor Opere NO, a prva repriza je 27. juna.

Rusko gostovanje

U okviru velike turneje započete u Egiptu ovog meseca u NP Beograd i Operi i teatru Madlenianum od 26. do 28. juna gostovaće Kamerna opera Sankt Peterburga. Kako je najavljeno na jučerašnjoj konferenciji za novinare, ova ruska operska kuća u okviru svog četvrtog gostovanja u Beogradu izvešće operu Riharda Štrausa „Elektra“ u petak u NP, a u Madlenianumu 27. juna Gala koncert svetskih remek dela klasike i dan kasnije operu „Esmeralda“ Aleksandra Dargomižskog.