Orvel je mrtav, živeo Orvel

Rušilo se i zidalo, nadziđivalo kako se kom političaru dopalo, na opšti užas struke, a ko potcenjuje struku, zašto bi se obazirao na umetnika; bar je „pošten“, ne razume ni jedno ni drugo. Kao slikarka ostala je tematski u istom ambijentu postajući, u sociološkom smislu sve kritičnija, a istovremeno dokazujući se i u drugim medijima, bruseći svoj rukopis do perfekcije, o čemu svedoči i izložba koja je u toku – „Alfa Gnezda“ (digitalni print na pleksiglasu).

U izvanrednom tekstu za katalog iz pera Paole Ardicole (Paola Ardizzola), pominje se „prostionica“ kao status građanina, što neodoljivo podseća na Staljinovo vreme, kada je mnoštvo porodica živelo u zajedničkom stanu, što je, naravno bilo i na ovdašnjim prostorima, s tim što to više nisu bukvalno zajednički stanovi, ali su zidovi tako tanki i zvučni da imate kompleks ako morate noću u WC, a i dalje je poželjno da govorite što tiše. Ti mutanti od građevina ružnog eksterijera i slabo izolovanog enterijera stvaraju tihog, poslušnog, plašljivog čoveka, a da paradoks bude veći, srećnog što ima krov nad glavom. Zar to nije prvi korak ka diktaturi, ma koliko se mi zaklinjali u demokratiju? Zar Veliki Brat i „Farenhajt 451“ ne ulaze na velika vrata u naše živote; šta to beše „1984“ i ko je taj Orvel? Šta to behu knjige kada imate TV? O tome svedoče Ninini printovi i maestralno postavljena izložba (ekspozicija izložbe je takođe umetnost, a izložbu je postavio Predrag Peđa Terzić, koji je postavkom postigao prostornu instalaciju).