Osećaj slobode u kulturi „uradi sam“

Oni su stvorili novi jezik kojim se urbane generacije i danas izražavaju, verovatno i ne znajući da je nastao u doba kada je Jugoslavija još uvek bila integralni kulturni prostor… – kaže Stevan Vuković, jedan od kustosa izložbe koji je zajedno sa Marinom Martić osmislio njen koncept. Izložba je fokusirana na beogradsku epizodu, vremenski period od 1976. do 1984, i bavi se pre svega omladinskom produkcijom koja je tada, kolokvijalno rečeno, doživela „napad“ kreativnosti. Formira se nova nezavisna muzička scena koju prate fanzini, omladinska štampa i društveni život kao spoj koncerata, žurki, spontanih umetničkih akcija, tribina… Kroz improvizaciju i eksperiment nastaje bogata produkcija flajera, postera, audio kaseta, stripova, slika, fanzina i časopisa… Ova kultura docnije nazvana „novotalasnom“ u sećanju mnogih ima status kultnog fenomena. Kako je on nastao, kako je disalo vreme pre nego što su amblematske muzičke grupe potpisale ugovore sa velikim izdavačkim kućama i postale deo mejnstrima, kao i zašto su baš akteri te scene „poslednja mladost“ nekadašnje zajedničke države govori za Danas teoretičar umetnosti Stevan Vuković.

– Naziv izložbe predložila je Marina Martić i on je, u stvari, pozajmljen od naslova albuma koji su posle raspada Idola radili Srđan Šaper i Nebojša Krstić. U kontekstu MIJ, on ima potpuno drugačije značenje a kao prvu asocijaciju, budi sećanje na način života u sistemu koji je tek počeo da se raspada, ali je još uvek omogućavao dobru zabavu, spontanu kreativnost koja se mogla pretočiti i u neke kulturne proizvode u datom sistemu omladinskih institucija, kao i javno delovanje koje je bio mnogo više izvan ideoloških kodova i partijskih direktiva nego danas. Razgovarajući o kulturnim i potkulturnim pojavama koje smo iz tog vremena zapamtili kao značajne, zaključili smo da je osećanje slobode koje je tada postojalo, kao i stepen raznolikosti nove kulturne produkcije, različite od one koju su prethodne generacije stvarale, bio takvo da bi se danas mogao samo poželeti. U osnovi, to je bio poslednji, i najsnažniji talas inovacija u delovanju u oblasti kulture i umetnosti koji se odigrao u integralnom jugoslovenskom kulturnom prostoru, budući da je on već tada, u oficijelnim kulturnim i administrativnim krugovima, kao i među disidentima, u velikoj meri bio fragmentiran na nacionalne kulture, sa državotvornim ambicijama i tendencijama nepriznavanja bilo kakve vrste jugoslovenstva, pa i u kulturološkom smislu – kaže Vuković.

On napominje da to ipak ne znači da su autori predstavljeni na izložbi, bili jugoslovenski orijentisani u ideološko-političkom smislu. – Čak naprotiv, oni su razgrađivali mnoge od ideoloških postulata tog režima (za razliku od onih koji su spevali pesme tipa: Računajte na nas) ali su koristili mogućnost da deluju na širim prostorima od lokalnih, i da se povezuju sa sličnim autorima u drugim jugoslovenskim centrima, stvarajući istovremeno i mreže solidarnosti i mreže otpora spram sterilnih rituala državno-socijalističke kulture. Mnogo je bilo lakše naći par istomišljenika u masi od 20 i nešto miliona ljudi, nego u rodnom gradu, koji, ma koliko da je bio veliki u poređenju sa gradićima po Srbiji, ipak nije bio metropola…

Prema rečima Vukovića autori tog vremena delovali su prevashodno u polju tada već globalizovane masovne omladinske kulture, ali na način kreativnog prisvajanja i preoblikovanja njenih opštih mesta. – Oni nisu, kao prethodna generacija, unosili samo pop elemente u elitnu kulturu, već su se u potpunosti integrisali u populističke matrice koje će kasnije stvoriti MTV medijsku kulturu. Nacionalna kultura ih nije ni na koji način zanimala, ni u svakodnevnom, populističkom, niti u elitističkom smislu. Zapadna popularna kultura takođe nije bila fetiš. Ona je prosto bila izvor novih načina kulturnog delovanja. Iz nje je preuzet princip „uradi sam“, koji je doveo do produkcije fanzina, demo snimaka bendova bez muzičkog obrazovanja, hepeninga i drugih scenskih događaja koje su osmišljavali autori bez pozorišnog obrazovanja, ulične mode, klubova i otvorenih gradskih prostora gde su mogli da se skupljaju svi oni koji su se osećali drugačijima znajući da se tu neće mešati sa drugima, kao i privatnih žurki na kojima su svirali bendovi i osmišljavale nove stvari, koje nisu bili „projekti“ sa „misijom“ i „vizijom“.

Svako je imao bend

Vuković ističe da su akteri te scene bili svi oni koji su napravili fanzin, snimili demo muzički snimak u podrumu, u improvizovanom studiju, dizajnirali svoj izgled i ispisivali grafite po gradu, snimili amatersku fotku na koncertu ili pijući pivo sa društvom u parku, i poslali je na konkurs rok fotografije. To što je scenu tih godina odlikovalo je bila toliko mala razlika između izvođača i zvezda na sceni i obične publike, da je nekada to teško moglo da se razlikuje. Svako je radio nešto. Svako je imao bend. Svako je mogao da napravi fanzin i deli ga prijateljima. Toga nikada ranije na ovim prostorima nije bilo.

Sve do sredine 70- ih godina omladina je uglavnom bila samo konzument, a ne aktivni stvaralac trendova u oblasti kulture. – Dominantni obrasci bili su socijalistički modernizam i kultura građanskog individualizma, a tek na njihovim populističkim marginama polako se razvijala omladinska kultura. Tek od pank pobune svako je mogao da bude „aktivni stvaralac“ a malo koga ko je bio tinejdžer i živeo je u nekom kakvom-takvom gradu je zanimala bilo oficijelna, bilo disidentska kultura. Delovalo je kao da su ti stariji obrasci deo kulture generacije koja polako završava sa svojom društvenom ulogom. Naravno, to se sve kasnije promenilo, ali u jednom kratkom periodu se činilo kao da se već jednom konačno raskrstilo sa prošlošću, i da je sa leđa skinut teret (kreativno) mrtvih generacija – smatra Vuković.

On primećuje da je prošlost tada bila prisutna samo u obrađenoj, preoblikovanoj verziji.

– Tako su Idoli na fotografijama Goranke Matić često predstavljani u retro izdanju, u štimungu 60-ih godina. Koja se vraćao Hendriksu, i to se prepoznavalo u zvuku gitara i u Šarlu i u Disciplini. Autopsija je semplovala čak i baroknu muziku. Nije to, dakle, bio modernistički raskid sa prošlošću. Prošlost se samo uspostavila kao banka podataka iz koje se moglo vaditi i koristiti sve što se uklapa u nečiju aktuelnu priču. Neki su to nazivali postmodernizmom, i to posebno u onom vidu koji je iz tadašnjeg muzičkog novog talasa prešao u likovni život i u književnost, ali to nije bio stilski postmodernizam, kakvog danas ima na pretek. Radilo se o „uradi sam“ kulturi u kojoj je bilo sasvim legitimno i isecati slova i slike makazama, lepiti na karton i fotokopirati kao fanzin, i uzimati muzičke uzorke iz prošlosti i kombinovati ih sa matricama aktuelnim u tada promovisanim muzičkim pravcima, kao i pozirati u retro štimungu evocirajući neke vizuelne modele kultura koja je davno prošla.

Vuković objašnjava da izložbu čine tri glavna dela među kojima svakako značajno mesto ima odeljak posvećen „uradi sam“ kulturi gde su zastupljeni fanzini od Urbane gerile (fanzina benda u kome su svirali i sada aktuelni književnik i izdavač Vladimir Arsenijević i novinar Branko Rosić), fanzina Lajbahkunst (rađenog u Beogradu, pre svih njihovih akcija u Sloveniji), Boly 1 i 2 braće Vejvoda, Playbojana Bojane Komadine, pa do fanzina čiji su autori Aleksandar Zograf i Gvido Obradović. U „uradi sam“ sekciju stavljen je i andergraund strip tog vremena, kao i produkcija postera, flajera i drugih grafičkih materijala. Drugi segment izložbe posvećen je hermetičnim umetničkim projektima koji su se razvili kroz analizu tehnologije proizvodnje fenomena popularne kulture i procesu koji je ujedno značio i oponašanje tog mehanizma i otpor prema njemu. Tu su časopis Izgled i grupa Kozmetika, projekat Dečaci i grupa Idoli, i grupa/projekat Autopsia.

Zvezde u sopstvenim očima

– Časopis Izgled je rađen po ugledu na Vorholov časopis Intervju a inicijator tog časopisa bio je Vladimir Jovanović, slikar, jedan je od mnogih likovnih umetnika koji su se tih godina okušali i kao R’n’R muzičari, osnovavši grupu Kozmetika. Kao priču oko naziva grupe navodio je likovni postupak do koga je sam došao – slikanje puderom i ružem za usne. Izgled je prevod engleske reci „image“, i to je bio veoma luksuzan fanzin, samizdat, ali sasvim različit od pank fanzina koji su tada nastajali, budući da je insistirao na glamuru. Kozmetika je bila drugo lice Izgleda, i činili su je Marko Pešić, Saša Nikolić i Slobodan Konjović. Budući da su bili bez formalnog muzičkog obrazovanja, oni su u rad u okviru benda ušli i da bi ovladali muzičkim iskustvom i ispitivali mogućnosti međusobne komunikacije kroz svirku i putem svirke u bendu. Nisu imali pretenzije na velike karijere, a nisu želeli da budu zvezde u očima publike – oni su to bili već u sopstvenim, i pre nego sto su počeli da sviraju. Izdali su samo jednu ploču, na kojoj su radili tri godine – konstatuje Vuković. Kozmetika je inače autor „acid himne“ „Utisaka puna glava“ koji se svake nedelje može čuti u jednoj popularnoj televizijskoj emisiji.

Treći segment izložbe prema rečima Stevana Vukovića usmeren je na ono što je u almanahu novog talasa Drugom stranom Dragan Kremer nazvao „emocionalnim realizmom“. – U domaći r’n’r to uvodi novi jezik, nešto krajnje sirovo i surovo, sviranje kao egzistencijalni izazov i muziku kao energiju. Sve to počinje Šarlom akrobatom, u čijoj muzici se mešaju Hendrix, Gang of Four i dada iz naroda, oličena u zaostavštini Vase Pelagića, iz koje naziv crpi i njihov prvi i jedini album – kaže Vuković

Upitan šta je još pored pank pobune podstaklo talas kreativnosti, Vuković kaže da je to underground kultura. – Ona je polako prodirala preko stripa, filma i muzike. Underground kultura bila je znatno starija od panka, ali je u Evropi tek pank stvorio njenu radikalnu oštricu – smatra Vuković i dodaje – Slobodan Šijan i Ljubomir Šimunić, koji su prisutni u časopisu Izgled, stvarali su radove u okviru psihodelične kulture vremena pre pojave panka. Milan Mladenović je učestvovao u više događaja izvođenja poezije u SKC- u, koji su ličili na to što je danas Pesničenje. Koja je držao tribine o rok muzici, i učestvovao je u programima preslušavanju aktuelnih ploča, upravo kao i Moma Rajin. zaključuje Stevan Vuković

Dečaci

Vuković kaže da je projekat Dečaci imao za cilj da prodre u što šire javno polje. Iniciran je u okviru časopisa Vidici, jednog od najrelevantnijih omladinskih časopisa tog vremena, započeo je Rečnikom tehnologije, u kome se opisivalo i kako se proizvode Dečaci, kao produkt kulturne industrije. Potom je veliki medijski manipulator Dragan Papić promovisao Dečake kao nov društveni fenomen. Na njegovim fotografijama oni su emancipovali žene za 8. mart, promovisali modu sa radnih akcija, osluškivali moć medija, itd. Kao vrhunac kampanje Vidici su objavili singl Idola, preobraćenih Dečaka, i jedan od velikih mitova lokalne beogradske muzičke i, uopšte, kulturne scene je stvoren. Vrlo brzo, međutim, Idoli potpisuju za Jugoton, da bi im aranžmane radio Goran Bregović, i oni polako izlaze iz domena eksperimentalne umetnosti i ulaze u domen kulturne industrije.

Autopsia

Grupa i projekat Autopsia bavila se fenomenima društvene i medijske produkcije kulture. – Nisu se pojavili na dokumentarnim fotografijama svojim likom, nisu pravili pop pesmice, i ostali su verni svojim opsesijama ponavljanjem i smrću, kaže Stevan Vuković za Autopsiu koja je do kraja ostala ljuti underground.