Osećaj za dobro i vredno

Dobro poznaje i prati ovdašnji književni život, a ono što napiše s pažnjom se prati u stručnim i književnim krugovima, ali i među čitaocima. Prva je javnosti skrenula pažnju na roman „Lusitanija“ Dejana Atanackovića, ovogodišnjeg dobitnika Ninove nagrade. Naša sagovornica godinama prati književna zbivanja na Raškim duhovnim svečanostima, gde je u nekoliko navrata i predstavljala značajne knjige i njihove autore. Razgovarali smo o njenoj novoj knjizi posvećenoj književnom delu Milisava Savića, ali i o predstavljanju pisane reči na Raškim duhovnim svečanostima.

* Za Raške duhovne svečanosti nezaobilazno se vezuje književnik iz Raške Milisav Savić, čije delo ste analizirali u monografiji „Knjige za LJudmilu“. Šta Vam je u Savićevom stvaranju bilo najinteresantnije?

– Književna kritika je saglasna u jednom: Milisav Savić je pisac koji se najviše menjao u autorskom postupku. NJegovo prvo književno delo, zbirka pripovedaka Bugarska baraka, koja je opisala i u priči sačuvala Rašku iz šezdesetih, pisana je u maniru stvarnosne, dakle faktografske proze. U romanu La Sans Pareille, objavljenom 2015, prepoznaje se izrazit postmodernistički postupak. Sem toga, on se okušao i u različitoj formi: piše pripovetke, romane, eseje, putopise, multižanrovsku prozu. Predmet moga interesovanja jednako je i transformacija Savićeve poetike, koliko i njegovi postmoderni romani.

* Koga biste još izdvojili od raških autora i imena koja su ostavila trag?

– U Raški su stasavali i pisci i tumači književnosti. U Vlasovu kraj Raške su rođeni Savić i Slobodan Rakitić, pesnik i esejista, jedan od pokretača časopisa Književna reč. Raščanin je i Tiodor Rosić, pripovedač, romanopisac, književni kritičar i profesor Univerziteta u Kragujevcu, kao i Milica Novković, dramska spisateljica, dobitnica Sterijine nagrade. Tu je Miroljub Joković, univerzitetski profesor, teoretičar književnosti i književni kritičar, autor je više značajnih naučnih monografija, a posebno važne, po svojoj inovativnosti, jesu njegove studije Imaginacija istorije, koja se bavi književnošću o Prvom svetskom ratu i Ontološki pejsaž postmodernog romana, koji tumači i srpsku i evropsku književnost sa stanovišta postmoderne poetike.

* Koliko su Raške duhovne svečanosti važne za književni život u Srbiji?

– Književni život je vrlo retko u sferi interesovanja običnog života. O piscima i delima se po malo i tiho govori povodom književnih nagrada, a glasnije – ako se pokrene neka polemika, ukrste književna i kritičarska koplja. Upravo stoga je dragoceno postojanje manifestacija poput Svečanosti, koje u vidno polje publike stavljaju istinski vredne umetnike – ne samo pisce. To je dobar način da se probudi interesovanje, ali i da se pravim izborom predstavljenih autora izgrađuje osećaj za dobro i vredno. I u umetnosti, i u životu.

* Koliko su organizatori Raških duhovnih svečanosti tokom svih ovih godina istrajavali u negovanju ozbiljnih književnih kriterijuma, kroz predstavljanje pisaca?

– Taj naum organizatora je vredan pažnje. Svake godine, uz druge kulturne sadržaje, organizuju se književne promocije ili predavanja književnih istoričara, teoretičara, kritičara. Kao primer ideje o potrebi prezentovanja različitih umetničkih koncepcija, podsetimo se prošlogodišnjih Svečanosti: predstavljen je književni rad Dragana Velikića, Matije Bećkovića, LJubivoja Ršumovića, Milisava Savića, a o Andrićevom delu je govorila Žaneta Đukić Perišić. Sa nestrpljenjem očekujem program sledećih Svečanosti.