Oskar – blagoslov i prokletstvo

Ipak, njena karijera se u potpunosti promenila kada je samo dve godine kasnije ponela kući zlatnog čovečuljaka, ušavši u istoriju kao prva oskarovka koja je tom prilikom opsovala. Nastavila je da igra u nezavisnim filmovima i na televiziji, ali je istovremeno nizala uloge u holivudskim hitovima. „Let“, „Olimp je pao“, „Zaborav“, „Zatvorenici“, samo su neki od njih. Melisa Lio u razgovoru za Danas govori o karijeri, holivudskim standardima i svojim junakinjama.

Zanimljivo da ste nakon 30 godina i gotovo sto uloga tek pre pet godina sa prvom nominacijom za Oskara dobili zasluženu pažnju javnosti. Da li vam je žao zbog toga?

– Kada sam bila mlada glumica, nije da sam se borila. Dobijala sam uloge. Ljudi su govorili da sam jako dobra. Sada postoji samo neki osećaj da su bile neke uloge koje sam mogla da igram, kao mlada žena. Ali možda je to zato što je mladost jako važna na filmu. Bilo je tako mnogo toga što sam još mogla da dam. Sad, ja mogu da se nerviram zbog toga ili da kažem sebi – ok, to samo znači da ću zbog toga imati mnogo više posla u budućnosti.

Osim veće pažnje medija i više ponuda, šta se još u vašoj karijeri promenilo otkada ste prvo bili nominovani, a kasnije i dobili Oskara?

– Prva nominacija je bila najvažnija stvar koja mi se desila u karijeri. Dejvid O. Rasel se nikada ne bi setio mene za ulogu Alis Vard u „Bokseru“ da nisam bila nominovana 2009. Osim toga, sada moji agenti mogu da pitaju producente da me plaćaju malo više nego ranije, zbog ovog priznanja. To kažem, jer ljudi imaju utisak da svi zarađuju onoliko koliko zarađuje Bred Pit, a ja nikada nisam videla ni nešto približno tom novcu. Ali mene to i ne zanima. Biti tako velika zvezda znači istovremeno imati i jako komplikovan život. Ja radije biram da budem glumica koja može da zarađuje od svog posla i radi zanimljive projekte. Oskar na neki način smeta tome. Stalno se postavlja pitanje – da li je ta uloga dobra ideja, da li smeš da radiš to? Tako da je i blagoslov i prokletstvo.

Kažete da ne zarađujete mnogo novca, ali zar ne bi mnogo producenata i reditelja želelo da na plakatima njihovih filmova piše „dobitnica Oskara…“?

– Tako deluje. Ali oni su više zainteresovani za neke druge stvari. Kada sam pre 30 godina započela svoju karijeru, stvari su bile potpuno drugačije. Da biste dobili ulogu, morali ste da budete savršeni za nju. Trebalo je da ličite na osobe koje će igrati vaše roditelje, da budete osoba koju igrate. Sada kada reditelj želi da snimi film, producenti kažu – Ok, daćemo ti novac, ali moraš da iskoristiš jednu od ove tri glumice. Te tri glumice nisu istog godišta, ne izgledaju ni približno slično, nemaju ništa zajednično, i nijedna od njih nije odgovarajuća osoba za tu ulogu. Ko će biti filmska zvezda, samo to je važno.

Kako se vi borite s tim?

– Ja ne mogu da, kako kažu, „dam zeleno svetlo filmu“. Pokušala sam. Imam šest scenarija kod kuće, sa glavnom ulogom za mene. Pitaju me ko će igrati još sa tobom. Kako mislite? Pa dobri glumci koji su odlični za uloge. Oni kažu da, ali nama treba neko ime. Možeš li da dovedeš Hjua Džekmana? Ili Roberta Daunija Džuniora? Ali to nije uloga za Roberta Daunija Džuniora. Samo je važno zaraditi novac, a ne napraviti najbolji mogući film. To je problem današnje kinematografije.

Zanimljivo je da uvek branite svoje likove, čak i ako su njihove odluke u najmanju ruku problematične, kao u „Zatvorenicima“…

– Ne možete drugačije pristupiti liku. Većina ljudi koji rade neke loše stvari, imaju dobar razlog zašto se tako ponašaju. Nisam želela da igram Holi Džons u „Zatvorenicima“, ali kada sam upoznala Denija Vileneva, rekla sam sebi da moram da radim sa ovim čovekom. Ali ja nisam želela da igram tu užasnu ženu. Morala sam da nađem načina da budem ona. I njoj je dozvoljeno kajanje zbog onoga što je učinila. Ali ako zaista analizirate film, ona nije uzela decu. Njen sin je to uradio. Kada je otkrila šta je uradio, mogla je samo da pokuša da zaštiti svog sina. Ona se trudila da donese najbolju odluku.

Izjavili ste da imate veliki problem sa novim ulogama jer vaše ime ne donosi toliku zaradu na blagajnama zato što producenti misle da ste stari?

– Da, zbog prevelikog interesovanja za mladost, ograničeni su načini na koje u SAD zamišljaju žene u filmovima. To je problem ne samo filma nego društva uopšte. Toliko toga se ulaže u mladost. Ja igram žene koje mi dozvoljavaju da igram, ali koje su mi istovremeno zanimljive. To mi je važno – kazala je Melisa Li.

Iako nekada mogu da budu negativne, vaše junakinje su uglavnom jake žene. U Srbiji je bila jako popularna vaša serija „Odeljenje za ubistva“, a Kej Hauard, koju ste igrali, inspirisala je žene širom sveta…

– To je odličan primer. Kada je bilo reči o seriji, pre snimanja, nije se ni razmišljalo o ženi detektivki. U Baltimoru nije bilo žena koje su se bavile tim poslom nikada do tada. U SAD po zakonu morate da imate žene policajce, ali one ne uspevaju da napreduju, posebno u malim gradovima. Morala sam u potpunosti da izmislim tu ženu. Ona ima sto posto rešenih slučajeva, ali o tome niko ne govori. U Baltimoru su policijska pravila vrlo jasna kada se govori o detektivima. Muškarci moraju da nose jaknu, kravatu i pantalone. Za žene ne postoje nikakva pisana pravila. Ali ja sam rekla kostimografkinji da je obučemo u ono što nose muškarci, iako su svi koji su gledali seriju mislili da je ona lezbejka. Ne, ona je previše zauzeta svojim poslom da bi imala aferu sa bilo kim. Mislim da igram jake žene ne zato što dobijam takve uloge, već zato što zbog svog vaspitanja dolazim do takvog puta. Kao glumac, kada dobijete svoju ulogu, otkrivate ko je ta osoba, parčate je na komade, otkrivate zašto radi određene stvari… Dok je ponovo sastavljate, u nju stavljate svoje izbore. Izgleda da su ti izbori koje ja pravim, izbori koje bi jake žene pravile. Ne radim to namerno. Tako se desi.