Oskar skandali: Priča o Hale Beri i o zabranjenom piscu koji je greškom nagrađen

Oskar. Čemu uopšte služe Oskari?

Svake godine, postavljam sebi to pitanje, i svake godine imam drugačiji odgovor. Oni su kulturni barometar. Oni su način da se ukaže pažnja na filmove koji su se izgubili u mega-blok-baster vrtlogu. Oni su smešni. Oni su iznenađujući. Oni su veliki, veliki haos.

„Ratovi za Oskara: Istorija Holivuda u zlatu, znoju i suzama“, autora Majkla Šulmana, pisca za New Yorker, istražuje ovaj večiti problem kroz izuzetno zabavan koncept: on analizira jednu deceniju skandala na Oskarima, stvari koje su krenule strašno naopako, podvale o kojima su ljudi pričali i raspravljali i još uvek se malo ljute svake godine kada se ponovo približavaju Oskari. Tako, prateći evoluciju Oskara – i organizacije koja ih dodeljuje, Akademije filmskih umetnosti i nauka – dobijamo uvid u to kako su skandali oko lošeg ponašanja, čudnih pobednika, propusta i eksplozija nečeg rekli nešto o nama kao ljudima.
To je odlična knjiga, i bio sam oduševljen što sam razgovarao s Šulmanom o njoj. „U našem razgovoru (koji je blago uređen radi jasnoće), razgovaramo o nekim od najluđih haosa koje su Oskari izazvali, razlogu zašto su uopšte i nastali, i šta budućnost može doneti, možda“, piše Alisa Vilkinson za Vox.

„Svake godine, ljudi me pitaju isto pitanje: „Postoji li novčana nagrada ako osvojite Oskara?“ Kada kažem ne, često je sledeće pitanje: „Pa zašto onda svi toliko rade da bi ga dobili?“ Objasnim da osvajanje Oskara može doneti indirektnu finansijsku korist (pobednici mogu dobiti više i boljih poslova), ali, što je još važnije, radi se o sticanju kulturne moći.“, piše ova slavna filmska kritičarka.
Zatim, pita svog sagovornika, da li je zajednička nit svim kontroverzama oko Oskara priča o ljudima koji traže moć, drže se moći i odlučuju ko drugi može imati moć. Da li je postojao trenutak kada je Šulman shvatio da je to ono što se krije iza sve ove uznemirenosti oko Oskara?
„Proveo sam četiri godine istražujući i pišući knjigu, i mislim da sam taj deo o moći napisao na kraju, kada sam pokušavao da se distanciram i shvatim koje su zajedničke niti. Naravno, postoje neke, poput kulturne promene i sukoba generacija“, iskren je Šulman.

Oskar i moć

Ovako je objasnio vezu Oskara i moći.
„Od trenutka kada su osvojeni Oskari, to je bio talisman za ljude. Čim je postojala nagrada koja se može osvojiti, ljudi su je hteli osvojiti. I mislim da postoji mnogo psiholoških razloga za to. Mislim, ko ne bi želeo divljenje svojih vršnjaka i potvrdu svog ega? To je sigurno dobro za karijeru većinu vremena – sa značajnim izuzetkom „Oskarove kletve“ koja pogađa neke ljude.
Ljudi uvek pokušavaju da dostignu moć u Holivudu. To je veoma turbulentan, nesiguran, nepredvidljiv posao. Tako da, osim novca i položaja, Oskar je jedan konkretan način za sticanje moći i uticaja.
Imam prijatelja koji uvek kaže da je relativno lako utvrditi koliko novca imate jer samo pogledate svoj bankovni račun i uglavnom znate. Ali je nemoguće utvrditi koliko moći imate. Dakle, bilo koji znak moći je nešto za čim treba posegnuti, čak i ako sa strane izgleda kao da ste veoma moćna osoba.
Da. Ili koliko talenta imate. Ljudi koji stvaraju bilo kakvu vrstu umetnosti uvek su nesigurni, pokušavajući da dođu do nekog dokaza da su dobri u onome što rade.

Kako je nastao Oskar

Jedna stvar koja mi se dopada kod tvog narativa je to što to nije samo kolekcija čudnih anegdota, što bi svakako mogla biti knjiga koju bi neko napisao; to je argument. Izlažeš se slučaju, eksplicitno, ali i implicitno, da kada gledaš Oskare i Holivud u širem smislu, zapravo vidiš čudno zabavno sažimanje veoma specifičnih anksioznosti u američkoj kulturi u tom trenutku. Veliki filmski kritičar i istoričar kulture Jim Hoberman to naziva „životom iz snova“ zemlje. To su fantazije i strahovi sve upakovani u jedno.
Ali mislim da ljudi zaboravljaju – i ono što ti dočaravaš – da je sve zapravo počelo sa strahovima u vezi sa ugledom, i takođe radom. Ta dva problema zapravo su razlog zašto uopšte imamo Oskare.
Akademija je osnovana 1927. godine. Osnovalo ju je 36 osnivačkih članova koji su zaista predstavljali presek uticaja i moći u Holivudu u eri neme kinematografije. Njihova retorika iz tog vremena je tako utopijska. Govore o tome kako su želeli da budu „Savez naroda za Holivud.“ Govore o stvaranju harmonije i promovisanju filmske industrije širom sveta, i to je sve dobro i lepo, ali su u osnovi postojale dve tekuće krize za Holivud koje su potkovali te izjave.
Jedan od razloga zašto je Akademija osnovana bio je da posreduje u sporovima oko plata ili zapošljavanja i otpuštanja i da nadgleda pregovore o ugovorima. Bilo je mnogo neprijateljstva među radnicima jer su to posmatrali kao neku vrstu kompanijskog sindikata koji bi sprečio stvaranje stvarnih sindikata radne snage. Što je bilo tačno! Rođenje Akademije uspelo je da odloži stvaranje sindikata u Holivudu oko pet godina, dok se nije desila Depresija i radnički pokret 30-ih godina doveo do stvaranja SAG-a i drugih sindikata.
Druga stvar koja se dešavala u Holivudu 1920-ih bila je serija vrlo senzacionalnih skandala, poput hapšenja Fati Arbukla iz Paromaunta za silovanje i ubistvo, i drugih ubistava, seks skandala i skandala sa drogom. Tada, kao i sada, postojao je kulturni rat u zemlji. Konzervativni element vidio je Holivud kao leglo greha. Postojala je prava pretnja zakonima o cenzuri.
Tako je Akademija, ova nova organizacija, pomogla ponovno brendiranje Holivuda ne kao legla greha već kao „akademiju“, veoma uzvišenu ideju. Oskarske nagrade su bile samo jedna stavka na dugom spisku ideja koje je Akademija imala. Ali ima veze sa tim ciljem da se dignu ideje o filmskoj industriji kao umetničkom obliku, tako da se ne vidi kao ova aktivnost iz kanalizacije koja bi pokvarila svakoga ko bi naišao na nju.

Sve to ukazuje na nešto o čemu uvek razmišljam: da je Holivud fundamentalno konzervativno mesto, u smislu da na najvišim nivoima donošenja odluka, izbegava rizike i fiksira se na ono što je „u redu“ pokazati zemlji o sebi, na ono što neće uzdrmati čamac.
Tokom dugog perioda u 20. veku, izvršni direktori studija čak su se eksplicitno videli kao čuvari moralnosti Amerike. To se javlja u nekim skandalima u tvojoj knjizi: da su bili i jesu konzervativni po pitanjima roda i moći, homofobije, rase i više.
Jedan posebno značajan primer je ono što se dogodilo sa Holivudskom crnom listom i HUAC-om. Nikada nisam čuo tu divlju priču o scenaristi Daltonu Trumbou.

Skandal iz 1957. godine: Nagrada čoveku koji ne postoji

Jedan od mojih omiljenih poluzaboravljenih skandala Oskara, jer je tako čudan. Godine 1957, nagrada za Najbolju priču u filmu – kategorija koja više ne postoji – dodeljena je nekome pod imenom „Robert Rich“ za film pod nazivom The Brave One, koji je pričao o meksičkom dečaku i njegovom biku. Robert Rich nije bio prisutan. U danima nakon ceremonije, niko ga nije mogao locirati. To je zato što on nije postojao.
Producenti filma su rekli da je on momak kog su sreli u Minhenu, bivši vojnik, koji im je prodao ovu priču, ali nisu znali gde se on nalazi. Možda u Evropi, možda u Australiji. Life magazin je zatim objavio ilustraciju kako bi mogao da izgleda Robert Rich, na osnovu njihovih sećanja. To je tako smešna slika. Kaže da ima orlovski nos, razdeljenu kosu, određenu visinu.
Ali zapravo, on je bio pseudonim, čovek koji je stajao iza njega bio je Dalton Trumb, najpoznatiji scenarista na Holivudskoj crnoj listi. Već je bio u zatvoru, kao jedan od Hollywood Deset.
Ono što stvarno volim u ovoj priči je to što je Trumb shvatio da, kada je video da je taj fantomski lik, „Robert Rich“, dobio Oskara za svoj rad, shvatio je da to može da koristi da bi okrenuo situaciju oko crne liste i da pokuša da je uništi stvaranjem PR krize za Akademiju. Iskoristio je svoj um i svoju snalažljivost i svoje reči, i igrao se s medijima kako bi rasplamsao ovu besmislenu kontroverzu. To je trajalo dve godine.
Zapravo je napisao pesmu i poslao je u Life. Tako je smešno. Ide ovako, „Vrati se, Robert Richu, gde god da si / Vrati se tako da duh može biti izmiren. / Živiš li na mesecu? Živiš li na zvezdi? / Da li tamo pišu tvoje legende?“
Trumb je bio tako pametan, šaljiv pisac, i na kraju svega, uspeo je praktično da manipuliše Akademijom da ukine svoje pravilo protiv toga da ljudi sa crne liste budu kandidati za nagrade. Pravilo je trajalo samo dve godine jer je Akademija shvatila da se ne može da ga primeni, i samo je stvaralo jednu neprijatnu PR krizu za drugom.

#OscarsSoWhite i #MeToo

PR krize ni danas nisu strane Akademiji. Postoji li neki razlog zašto se to stalno dešava.
Holivud je izgrađen na percepciji, optici i odnosima s javnošću. I na jednom veoma fundamentalnom nivou, Oskari su marketinški događaj. Često, u Holivudu, stvari se ne dešavaju ako ne postanu problem u odnosima s javnošću, i ljudi su primorani da nešto promene ili se pomeraju ili nešto urade.
To zvuči veoma cinčno, i uglavnom i jeste. Ali kad razmislite o tome, #MeToo i #OscarsSoWhite postali su veliki pokreti zbog stada. Morali su da rastu dok ta vlast nije osetila da je štetnije stajati mirno nego sprovesti promene.
Akademija obično reaguje umesto da proaktivno deluje kada su u pitanju kritike i prilagođavanje vremenu. To je ista priča kao 1969. i 1970. godine, kada je Akademija bila izuzetno odvojena od bejbi bum generacije i nije uspela da premosti generacijski jaz. Predsednik Akademije, Gregori Pek, shvatio je da nešto mora da se preduzme.
Dakle, baš kao i 2016. nakon #OscarsSoWhite, shvatio je da je jedini način da Akademija preživi i bude relevantna da uključi više ljudi i osveži članstvo. Ali to je bilo 1969. godine, a Akademija je i dalje dodeljivala nagradu za najbolji film filmu Oliver!.
Onda, u jednoj godini, dobitnik nagrade za najbolji film prešao je iz filma Oliver!, koji je bio ocenjen G, na film Midnight Cowboy, koji je bio ocenjen X. Dakle, pitao sam se, šta se dogodilo te godine da bi Akademija tako drastično promenila kurs i konačno prihvatila kontrakulturu?
Imam poglavlje koje povezuje priče tri pionirska crna oskarovska dobitnika: Heti Mekdanijel za film Gone With the Wind, Sidni Poitier za film Lilies of the Field, i Hale Beri za film Monster’s Ball.
Svi su bili prvi crni glumci koji su osvojili te kategorije. I mislio sam da je neverovatno što njihove priče imaju toliko paralela. Svako od njih je osvojio Oskara, i to je bilo hvaljeno kao ovaj istorijski trenutak od strane Akademije i Holivuda.
Međutim, za svakog od njih, to je bilo vrlo izolirajuće iskustvo. Svi su dobili kritike od crne zajednice. U slučaju Heti , na primer, osvojila je Oskara za ulogu Mammy u filmu Gone With the Wind, a zatim je provela ostatak svoje karijere boreći se sa NAACP-om, koji je pokušavao da natera Holivud da proširi ulogu crnih glumaca izvan mammi i sličnih uloga. Zaista je bila zarobljena u toj mammi arhetipu.

Oskar i Hale Beri

Završavam to poglavlje nečim što je Hale Beri rekla 2016. godine: Čekala je 15 godina da vidi da neko ide njenim stopama, ali niko to nije učinio. Rekla je da je to bilo srceparajuće jer je u svom govoru rekla: „Večeras su vrata otvorena.“ Ali 15 godina kasnije shvatila je da je mislila da je to trenutak koji je bio veći od nje, ali možda i nije. Možda nije otvorila vrata. To ju je slomilo.
Mislim da zaboravljamo koliko je kritika i podsmeha dobila zbog svog govora. Gotovo je šokantno vratiti se samo u 2002. i videti kakva je bila javna reakcija. Ljudi su pisali novinama da nije trebala sve to da pretvori u pitanje rase, da se sramotila time što je toliko plakala, da je bila previše seksualna u svojoj ulozi u filmu „Monsters Ball“.
A sve se desilo samo pre 12 godina.
Večeras opet imamo nominaciju koju Akademija najavljuje kao prekretnicu, ostaje samo da vidimo da li će 2024. godine nagradu za najbolju žensku ulogu dobiti Indijanka.